1. 10. 2019.

На руским војнима вежбама ракетни систем ПВО великог домета С-400 увек је у пратњи система “панцир С-1”, због одбране од нисколетећих циљева. Зато и на вежби “Словенски штит 2019” ова два система делују заједно. У реалним ситуацијама, њихове тактичко-техничке карактеристике чине их идеалним средством за одвраћање од напада. С-400 никада није употребљен у борби, док је “панцир С1” успешно коришћен у Сирији.

Ракетни систем С-400 открива циљеве на даљинама од 570 километара, а максимални домет, у зависности од типа ракета, јесте и до 400 километара, када се гађају авиони.

Међутим, због природног простирања електромагнетних радарских зрака и закривљености Земљине кугле, системи великог домета не могу да открију циљеве на малим висинама – све док се не приближе на неколико десетина километара.

Конструктори С-400 су полазили од претпоставке да непријатељска авијација неће летети на малој висини, јер се тада троши велика количина горива и смањује долет, већ на висинама од неколико километара, где их радар лакше открива.

Са друге стране, С-400 не може да гађа крстареће ракете великог домета на мањим висинама, као и дронове и противрадарске ракете. Такву ману има и амерички систем ПВО великог домета “патриот”.

Зато су Руси одлучили да се за заштиту С-400 укључује систем мањег домета, у овом случају најсавременији артиљеријско-ракетни “панцир С-1”.

Наменски прављен за гађање циљева на висинама од нула до 15.000 метара висине и 20 километара даљине, и то вођеним ракетама и топом са великом брзином гађања.

Шансе за “пролаз” дронова, крстарећих ракета, противрадарских пројектила и нисколетећих авиона су веома мале, што је показала употреба “панцира” у Сирији, где осим неправилног рада сиријске војске није било проблема у дејству.

Увежбана јединица савремене противваздухопловне одбране, уз поштовање тактичких правила, практично је неуништива, показао је рат у Сирији.

Тактичка предност пара С-400 и “панцир С-1”

Најчешћа организација јединица руске ПВО на вежбама је таква да се на положају налази једна чета са најмање три лансера С-400 (са укупно 12 пројектила) и један до два “панцира” (са по 12 пројектила).

Таква јединица у пракси може да уништи најмање шест, а највише десет непријатељских авиона, када гађа са 12 пројектила из система С-400 и то на великим безбедним даљинама.

Слабе шансе би имали и стелт авиони, које овај систем детектује на 150 километара, што је такође безбедна даљина, јер су најјаче противрадарске ракете, које би теоретски могле да униште С-400 домета 150 километара у идеалним условима.

Ако неки авион прође кроз радарске сензоре и ракете система С-400, када се приближи, чека га “панцир С-1” и то већ на 80 километара, ако лети на већој висини.

Од откривања циља, па до уласка у домет ракета “панцира С-1”, посаде имају довољно времена да се припреме за дејство. Треба рећи да је и “панцир” отпоран на електронско ометање, али да има и електрооптички систем нишањења који је немогуће ометати.

Иако се могућност уништења циља креће од 70 одсто, када се гађа један циљ са две ракете, могућност уништења је 100 одсто.

Један “панцир С-1” практично може да обори још шест авиона или на пример шест противрадарских или крстарећих ракета које се крећу ка систему С-400 или неком другом објекту.

За само 60 секунди систем може да прати, нанишани и гађа десет циљева.

Не треба искључити ни два топа са брзином гађања од чак 40 граната у секунди, домета четири километра, и велике прецизности, тако да може да уништи неколико ракета које успеју да “прођу”.

Потенцијалном нападачу на С-400 и “панцир С-1” потребно је много авиона и крстарећих и противрадарских ракета, да их уништи. Нападач треба да буде спреман да изгуби најмање шест авиона, као и да рачуна на додатне губитке од борби са авионима у ваздуху.

Средство за одвраћање

Чињеница да ПВО јединица најнижег нивоа коју чине С-400 и “панцир С-1” може да уништи више од десет модерних авиона, ове системе чини идеалним борбеним средством за одвраћање од напада.

За земље које купују С-400 постоји предност што углавном купују један батаљон (три чете батаљон) С-400 који има најмање девет лансера и увек спремних 36 ракета.

То је довољно за уништавање једног просечног ратног ваздухопловства у региону Југоисточне Европе на пример.

Са друге стране, “панцир С-1” се извози у варијантама јединице од најмање једне батерије, са два до шест лансера. Такође, “панцир” може да дејствује самостално и у покрету.

Треба рећи и да С-400 никада није проверен у реалним борбеним условима, али и да његова куповина изазива велике проблеме, јер земљама које га поседује даје велику војну предност.

„Српска стварност“ / РТС /

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here