Mesto za reklamu
  1. 06. 2019.

Данас је велики српски национални празник Видовдан, дан када Српска православна црква обележава успомену на светог мученика кнеза Лазара, као и на друге који су пострадали за веру и отаџбину. 

Кнез Лазар је страдао у боју на Косову, од турске руке.

Видовдан спада у непокретне црквене празнике, а по Старојулијанском календару кога се придржава Српска православна црква увек пада на 15. јун. Формално, слави се седам мученика за веру, али суштински важнији су нам Косово или народна веровања.

Корен Видовдана, као и светог Вида и осталих светаца је, наравно, пагански. Вид је у прехришћанско доба сматран врховним божанством, “Богом над боговима”, а сви други богови тек полубоговима.

Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се касније настали Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који “отвара очи”.

Веза Видовдана с видом манифестовала се и у народној медицини. Уочи празника или на празник изјутра, брали су траву звану видовчица, стављали је у воду и њоме се умивали. Чинили су то зато да преко године не би боловали од очију. Понегде су видовчицу чували и користили онда када би им очи оболеле.

Било је, на пример, веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха.

Има средина, у северозападној Србији и Војводини, где се тога дана износи све ткање што жене и девојке раде како би се видело колико су вредне и показало да је одређено домаћинство имућно.

У неким срединама, попут Мачве, на тај дан су велике задушнице. Излази се до поднева на гробље и доноси храна, а риба обавезно, као врста жртве светом Виду.

Постоји и обичај да жене уочи Видовдана беру траву видовчицу и стављају је под јастук да би усниле свог изабраника.

Видовдан, као државни празник, обележава се радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља сећање на погинуле у свим ратовима.

То је, према мишљењу историчара, важан датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета.

Симболизује, према том концепту, слободу, отпор туђину, неговање патриотизма, националног бића, витештва и херојства, али и прекретницу после периода успона под владарима из династије Немањића.

Страдању српских војника је посвећен споменик подигнут на Газиместану 1953. године, рад Александра Дерока, док Споменик косовским јунацима, који је откривен 28. јуна 1904. године у оквиру прославе стогодишњице Првог српског устанка, у присуству краља Петра Првог Карађорђевића, представља симбол Крушевца и дело је српског вајара Ђорђа Јовановића.

После Косовске битке, тело кнеза Лазара (1329-1389) сахрањено је у манастиру Раваница, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. века је пренето у фрушкогорски манастир Врдник.

У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.

„Српска стварност“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here