1. 06. 2020.

Први потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова Ивица Дачић присуствовао је данас свечаном отварању изложбе „Српски добровољци из САД – допринос Пупина и Вилсона у мобилизацији и Версајском миру“ и промоцији књиге „Када се вијорила српска застава на Белој кући“.

Преносимо речи министра Дачић које је изговорио том приликом:

Част ми је и задовољство што имам прилику да вам се обратим на скупу посвећеном позитивним примерима српско-америчке сарадње, али и двојици великана професору Михајлу Пупину и председнику Вудроу Вилсону, који су својим достигнућима, активизмом и политичким деловањем оставили дубок траг и задужили не само два народа – српски и амерички, већ и читаво човечанство.

Овакви догађаји имају за циљ да боље спознамо на који начин историјски контекст и искуства наших савезништава из прошлости могу да допринесу разумевању актуелног тренутка и помогну да сагледамо будуће правце развоја наше сарадње.

Сједињене Америчке Државе и Србија делиле су кроз историју заједничке вредности и удружено се бориле за очување слободарских начела и цивилизацијских достигнућа.

Ипак и поред тога, друга половина 20. века донела је велике изазове и значајне несугласице у српско-америчким односима. Зато је важно да изнова истичемо позитивне аспекте наше заједничке прошлости, како би данас биле промењене неке погрешне перцепције које смо креирали једни о другима.

Управо позитивни симболи попут пријатељства професора Пупина и председника Вилсона имају немерљив допринос у превазилажењу евентуалног неразумевања.

Професор Пупин био је интегрисан  у америчко друштво као научник светског гласа, али је постао готово једнако познат и као елоквентан, препознатљив и доследан  представник Краљевине Србије, касније Краљевине Југославије и Срба у Сједињеним Америчким Државама.

Године 1912. именован је за почасног конзула Краљевине Србије у Сједињеним Америчким Државама са седиштем у Њујорку, а са те позиције у великој мери је допринео успостављању међудржавних и ширих друштвених српско-америчких веза.

Као веома угледан научник и грађанин САД, учинио је много да обезбеди америчку подршку Краљевини Србији током Првог светског рата. Његове активности биле су и дипломатске и политичке, а организовао је и прикупљање новчане и медицинске помоћи за Краљевину Србију током балканских ратова и за време Великог рата.

Пупин је без сумње значајано утицао на обликовање политичких ставова и на стварање симпатија које је тадашњи амерички председник изражавао према Србији и српском питању.

Желео бих да подсетим на то да се Вудро Вилсон веома дуго залагао за обнову Србије као независне државе и њен излаз на море, што је био захтев који је постао део и његових чувених 14 тачака из 1918. године.

До које мере је био наклоњен Србији видљиво је и у телеграму који је исте године упутио председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу, а у којем пише да је “сигуран да се правда за Србију налази у врху приоритета сваког мислећег и патриотског становника Сједињених Држава”.

На пријатељство Пупина и Вилсона, али и на размере поштовања које је указано српском народу, подсећа вероватно и најдирљивији моменат у српско-америчким односима када се 28. јула 1918. године српска застава завијорила на Белој кући.

Тог дана је у црквама широм САД прочитано, а у свим утицајним дневним новинама и објављено, саопштење америчког председника Вилсона, који је, дирнут великим жртвама и херојским делима, изразио дивљење одважном српском народу.

Осим српске, на Белој кући вијорила се само још једна, француска застава, и то на сто тридест прву годишњицу пада Бастиље 1920. године. Увек са поносом истичем да ми је била изузетна част што сам 2018. године имао прилику да и у Вашингтону, у Конгресу САД и у Београду, обележим овај датум, присећајући се са америчким партнерима савезништва наша два народа.

Разумевање које је постојало између Михајла Пупина и председника Вилсона значајно је допринело остварењу преговарачких циљева наше државне делегације на Париској мировној конференцији.

Професор Пупин је био једна врста придруженог и врло преданог незваничног члана, који је у Париз дошао на позив Николе Пашића. Пупиново пријатељство са председником Вилсоном, као и чињеница да је лично познавао водеће чланове америчке делегације, знатно су помогли представницима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у преговорима о неким од кључних питања.

Да овде посебно наведемо разграничење са Румунијом у Банату, затим веома тешко и компликовано питање Далмације и односа са Италијом, затим доделу Бледа тадашњој Краљевини СХС и друго.

Несумњиво можемо назрети и његов допринос и утицај на председника Вилсона да безрезервно подржи право на самоопредељење југословенских народа, које је потврђено и у дипломатској ноти коју је амерички председник проследио аустроугарској влади, а у којој је поручено да Сједињене Америчке Државе у потпуности уважавају право Југословена да сами одлуче каво ће место заузети у породици народа.

На крају, не смемо занемарити да је Пупин био истакнути представник тадашње српске дијаспоре у Сједињеним Америчким Државама.

Подсетио бих на то да су српску дијаспору чинили не само људи попут професора Пупина или Николе Тесле, већ и Џорџ Фишер тј. Ђорђе Шагић, који је пре више од 200 година као српски устаник кренуо у Америку и учествовао у „Тексашкој револуцији“, али и Давид Вујић, који је 60-их и 70-их година радио на програму Аполо и многи други који су оставили, или и данас остављају, значајан траг у САД.

Зато је неопходно да уложимо додатне напоре како бисмо привукли наше људе из дијаспоре, који и у овом тренутку могу имати незамењиву улогу у придобијању америчке подршке за остваривање актуелних српских интереса.

Сви заједно морамо бити ангажовани како бисмо припаднике српске дијаспоре у Сједињеним Америчким Државама подстакли да своје капацитете, познанства, контакте или ресурсе ангажују на линији оног патриотизма и љубави према старом завичају, како је то чинио и велики Михајло Пупин”, истакао је први потпредседник Владе.

“Српска стварност”

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here