1. 07. 2020.

„Свети Козма и Дамјан, браћа по телу, родом из Азије, сијали су добрим делима, па добише од Бога дар да исцељују и дароваше здравље и душама и телима лечећи сваку слабост и сваку немоћ“- Владика Николај

Ово је прича о посети манастиру Светих Врача Козме и Дамјана у селу Зочиште надомак Ораховца, једне од српских енклава у Метохији.

Нада Хаџи Перић преноси вам недавна сећања са ходочашћа Метохијом. У манастир Зочиште стигли су негде иза јутарње литургије. Ево њеног записа:

Двориште прелепо уређено, сво под младом зеленом травом. Поред лепих стазица које воде до и око цркве, засађено разноврсно цвеће. Неколико младих јабука препуних још зелених плодова савило се скоро до земље. Седамо под дрвени сеник и у тишини чекамо неког од браће да нас прими и отвори цркву. Причам својој братаници Милици и братанцима Лазару, Душану и Милошу, као и њиховом пријатељу Александру, који је први пут на простору Косова и Метохије, колико је народа раније долазило овде 14. јула, за летњу славу Светих Козме и Дамјана, о томе да су надомак овог манастира била српска села Зочиште и Оптеруша у којима су живели Срби, а којих сада ту више нема.

Но, из трпезарије се брзо појави отац Дионисије који нас срдачно прими и најпре отвори цркву, да се поклонимо моштима Светих Козме и Дамјана, а потом кад смо, после поклоњења, изашли из цркве, дочека нас хладном водом, ратлуком и свежом кафом на сточићу испод сеника, те седе са нама.

„Одакле долазите, браћо?” – постави питање и сачека да му кажемо ко смо и одакле долазимо. Рекосмо му ко смо, да долазимо из Призрена, да је отац Михаило, игуман манастира Светих архангела код Призрена,најавио наш долазак у разговору са игуманом Стефаном, па када потврди да све то зна и када се мало опусти, отац Дионисије поче да прича историјат овог светог места:

„Ово је нова црква, као што видите, али подигнута је углавном од камена старе цркве коју су Шиптари срушили 1999. године. Стара црква је саграђена у време династије Немањића на остацима византијске светиње, али се не зна ко је био њен ктитор, као ни прецизно које је године подигнута. По предању, та црква је три године старија од Високих Дечана и датира из XI века. Први пут се манастир Зочиште спомиње 1327. године у Даровној повељи Светог Краља Стефана Дечанског, који је многе околне поседе даривао манастиру Хиландар на Светој Гори. Најзначајнија духовна светиња овог манастира су Свете исцелитељске мошти Светих Врача Козме и Дамјана, за које су везана многа чуда, остварена молитвом овим светитељима. Овде су кроз векове долазили људи без обзира на нацију, веру, тражећи исцелење. Та чуда ми бележимо, а било их је и у међувремену, када су због познатих догађаја из 1999. године, те мошти морале бити измештене у манастир Сопоћани.

У старој цркви је био много леп иконостас у дуборезу и фреске посебног стила. Имао је манастир и богату ризницу из XV века, међутим, током 1998–1999. године много пута је био мета напада албанских терориста. Прво су у лето 1998. године екстремисти отели све монахе и десетину одраслих мештана који су овде нашли уточиште у манастиру од ранијих напада и одвели их у непознатом правцу. На интервенцију страних организација пуштени су, али 1999. године сво српско становништво из села Зочиште је напустило своје куће. Јуна 1999. године шиптарски терористи су уништили манастир, српско гробље и куће преосталих Срба. Братство из манастира је било приморано да се измести у манастир Црну Реку. Септембра 1999. године су експлозивом цркву срушили до темеља, конаке спалили и светиња је потпуно опустела.

После тога што су учинили има оних који су се покајали због тога – сведочи брат Дионисије. Каже долазе опет, доводе своје болесне, а по исцељењу дарују манастир.

После пет година од рушења, тачније 2004. године монаси су се вратили да обнове монашки живот. Радове је водио протосинђел Петар Улемек, игуман манастира Ђурђеви Ступови, са јеромонахом Серафимом и јерођаконом Спиридоном, али пре тога италијански генерал Ерико и немачки пуковник Вилер су обнову манастира ставили на прво место. Прво су италијански војници помогли да се очисти терен. Радови на изградњи су завршени октобра 2004. године и монаштво се вратило. После је рађен и иконостас и фреске. Фрескописац је био Милош Јанићијевић Рашки.

Нада Хаџи Перић наводи да је записала ову причу након обиласка свог завичаја када славимо велики празник Светих Козме и Дамјана, у свеопштој забринутости света због пошасти зване Ковид. Истиче да се моли Светим бесребреницима и чудотворцима за све људе света:

„Умолите Господа да нама недостојним слугама Својим, подари велика и обилна милосрђа Своја. Избавите нас од сваке патње и болести, јер сте од Господа нашега Исуса Христа примили изобилну благодат исцелења, ради чврсте вере, бесплатног лечења и мученичке кончине ваше. Измолите богоугодним посредништвом вашим здравље, благостање, спасење, победу над непријатељем и благослов Божји“.

„Српска стварност“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here