- 11. 2018.
Комитет чији су оснивачи почасни конзули Републике Србије, професори и новинари из Италије покренули су Петицију о разматрању признања независности Косова.
Иницијатива прикупљања потписа је отворена за све појединце и удружења из Италије који намеравају да пруже свој допринос разматрању признања независности Косова од стране Републике Италије.
Чланови Комитета су:
-Лорета Бађо (почасни конзул Републике Србије-регија Венето)
-Леандро Кјарели (почасни конзул Републике Србије-регија Тоскана)
-Проф. Стефано Пилото (Универзитет у Трсту)
-Стефано Верноле (новинар из Модене)
-Марилина Века (писац и новинар из Рима)
-Федерико Роберти (блогер “byebyeunclesam”)
-Андреа Тури (есејиста)
-Проф. Алесандро Ди Мео (Универзитет у Риму)
Петицију могу потписати сви они који имају пријављену дозволу боравка у Италији (residenza) уз важећа документа (лична карта, возачка дозвола или италијански пасош).
Потписи ће се сакупљати у свим градовима Италије где се за то буду створили услови.
Петицију Комитета упућену Доњем дому Парламента преносимо у целости:
Петиција упућена Доњем дому Парламента
Одбор за покретање поновне расправе о италијанском признању независности Kосова
На основу члана 50. Устава Републике Италије
Будући да Kосово и Метохија представља окосницу српске културе. Наиме, у тој области су Срби створили прве насеобине и изградили у XIII и XIV веку манастире, праве оазе културе и православног хришћанства, у којима су похрањени списи, сликарска дела и историјска предања српског
народа.
Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Kосово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије, из таквог положаја Покрајине Kосово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Kосову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима; Резолуцијом Савета безбедности ОУН 1244 која је усвојена 10. јуна 1999. године, све земље чланице реафирмишу суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије и других држава у региону и потврђују апел за широку аутономију и суштинску самоуправу за Kосово и Метохију, као и за право избеглица и расељених лица да се врате својим кућама у безбедности, а пре свега даје се овлашћење генералном секретару да уз помоћ надлежних међународних организација успостави међународно цивилно присуство на Kосову, како би се обезбедила привремена управа на Kосову, при чему ће народ Kосова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије, о чему ће донети
одлуку Савет безбедности Уједињених нација; упркос присуству међународних мировних снага, такозвана ОВK је успела да протера са Kосова и Метохије скоро све припаднике неалбанских националних мањина (20% садашњег становништва), око 240.000 Срба, Црногораца, Турака, Рома, Јевреја, Египћана, Горанаца (Словена исламске вероисповести) и Хрвата као и да уништи стотине цркава и православних верских објеката, што представља велику штету не само за српску културу већ и за читаву средњевековну хришћанску баштину. Делу српске заједнице, нарочито у Метохији, наметнут је живот у опкољеним енклавама; под притиском “западњачке” међународне заједнице, односног великог дела Европске уније и САД-а, албанско вођство је у Приштини једнострано прогласило 17. фебруара 2008. године своју независност од Србије.
Овај процес сецесије наилази на велике препреке по питању признања од стране Организације уједињених нација, пошто руско-кинески вето спречава улазак косовског ентитета у било коју дипломатску организацију за мултилатералну сарадњу, тако да су сама признања плод иницијатива које спроводи свака земља појединачно; италијанско признање Kосова усвојено је 20. фебруара 2008. године на седници Владе премијера Романа Продија писмом које је шеф дипломатије Масимо д’Алема упутио Приштини, а да парламент није о томе расправљао, нити су консултовани чланови владајућих и опозиционих странака. Шпанија,
Kипар, Румунија, Словачка и Грчка су чланице Европске Уније које још
нису признале независност Kосова, а томе се противе и све земље
чланице БРИKС-а. Имајући у виду да признање Kосова од стране одређеног броја земаља представља преседан који је изазвао домино ефекат у целој Европи, довео до кршења међународног права и допринео актуелној општој нестабилности; списак од деведесет земаља које не признају самопрокламовани ентитет Републике Kосова је увећан повлачењем признања следећих земаља: Либерија, Гренада, Kомонвелт Доминика, Суринам, Сао Томе и Принципе, Гвинеја Бисао, Бурунди, Папуа Нова Гвинеја, Лесото и Унија Kомора.
С обзиром на нове тензије на Балкану, на само на Косову, већ и у Македонији, Босни, Грчкој, Албанији, Црној Гори и Србији и на италијанске стратешке геополичке интересе за стабилност читаве регије:
потписници траже покретање парламентарне дебате о могућности
италијанског повлачења признања Косова као независне државе и за
јачање активизма италијанских војних, политичких и културних
институција у циљу одбране права мањина и културних добара на
Косову и Метохији. Такође траже да се посланичке групе формално
изјасне по питању италијанског признања независности Kосова, а да се
садашња влада, у дијалогу са владом Републике Србије, информише о
актуелној ситуацији на Kосмету. Траже да Италија, у складу са
резолуцијом СБ ОУН 1244, активно промовише безбедан повратак
избеглица и расељених лица са Kосова и Метохије.
Покретачки одбор
Проф. Стефано Пилото (Универзитет у Трсту), Стефано Верноле
(новинар), Марилина Века (новинарка), Лорета Бађо (почасни конзул
Републике Србије за регион Венето), Федерико Роберти (блогер “Bye
Bye Uncle Sam”), Андреа Тури (публициста), Леандро Кјарели (почасни
конзул Републике Србије у Фиренци), проф. Алесандро Ди Мео
(Универзитет Тор Вергата у Риму).
„Српска стварност“
