1. 08. 2020.

Марковић у писму Кустурици: Емире пријатељу, огради се од катастрофе и кажи да ли си подржао овај избор споменика Стефану Немањи на Савском тргу

Редитељ Горан Марковић у отвореном јавном писму свом колеги Емиру Кустурици, који је објавио портал „Пешчаник“, а пренели многи други медији, прозива Кустурицу као члана жирија који је подржао избор споменика и сматра га одговорним, за лош избор споменика таквој историјској личности.

Преносимо његово писмо, а потом и реаговање Емира Кустурице.

Драги Емире,

Како видим, био си у жирију за избор споменика Стефану Немањи на Савском тргу. Ако си гласао за, твоја је дужност, после свега што се чује у јавности, да кажеш шта је на том пројекту добро, лепо, значајно. Ако се ниси тако изјаснио, онда је важно да не ћутиш и објасниш механизам по коме је још једном и вероватно заувек унакажен град у коме сам рођен и у коме живим. Када си већ, с правом великог уметника, преузео одговорност да судиш шта је лепо а шта није, важно је да објасниш зашто је један значајни вајар, члан твог жирија, у знак протеста отишао из ваше дружине и како је пресуду о наказној скаламерији која ће заувек ружити Београд донео Никола Селаковић, чија је једина квалификација то што је Вучићев роб.

Позивам те на ово пре свега као твој старији колега и човек који се, као и ти, школовао у Прагу, граду великих естетских вредности. И сам знаш колико је важно живети у месту које одише лепом архитектуром, складним споменицима и просторима који су сачињени да годе оку цивилизованих људи. Није ми јасно како се ниси згрозио над том гомилом бесмислено изливеног гвожђа у висини од 23 метра (?!) и зашто и сам ниси побегао из жирија који ће ту хрпу неукуса довући до бивше железничке станице. Претпостављам да си већ био упознат са гомилом сличних споменика, углавном руских аутора, који неповратно руже Скопље, један лепи град који је у време релативно кратке диктатуре постао престоница кича.

И сам знаш да је свака диктатура склона таквој врсти притиска на малог човека. Од времена нацизма, када су у Кући немачке уметности излагани мишићави мушкарци са погледима упртим у светлу будућност, на пример, Победник Арно Брекера из 1939, па до бисера соцреализма какав је, на пример, Стаљинов споменик, висок 24 метра, који се налазио у Стаљинграду (Волгоград) и у то време био навећи споменик на свету. Они је демонтиран 1962. и уместо њега је постављен споменик Лењину висок 27 метара?

На филмском фестивалу у Оренбургу видео сам такође велики, претенциозни споменик извесном Чкалову. На питање ко је то, директор Завичајног музеја ми је рекао да се ради о Валерију Чкалову, пробном пилоту совјетске авијације који је погинуо на задатку. Из Оренбурга је био и први космонаут Јуриј Гагарин, али његов споменик нисмо приметили. Онда нам је директор музеја рекао да Чкалов заправо није имао никакве везе са Оренбургом, већ да је Стаљин био љубоморан на његову огромну популарност па је наредио да се споменик Чкалову из Москве премести у удаљени град на ивици Сибира…

Постоји још на стотине сличних примера мегаломанске потребе да се подизањем споменика забележи присуство диктаторских појава у времену које неумитно брише њихову безначајност. Али овај последњи, на будућем Савском тргу, има још једну особину – та скулптура је смешна. Стефан Немања није заслужио да га милиционер Горан Весић (уз, изгледа, твоју помоћ) изложи подсмеху и презиру. Позорник Весић је на себе узео улогу да, не само реализује, него и објасни (уместо тебе или, бар, Селаковића) смисао те безвредне гомилетине железа која ће штрчати испред једне вредне и стилски занимљиве грађевине каква је бивша Главна железничка станица Београда, насеобине која је после неколико миленијума постојања почела да нестаје у поплави кича.

Емире, пријатељу, бар се огради од ове катастрофе. Ја сам сигуран да ти се не свиђа оно што сте изабрали али, ако ништа друго, бар то реци, јасно и гласно. Иначе, где ће ти душа… Довољно је да сиђеш мало у наш град и погледаш преостале грађевине подигнуте између Првог и Другог светског рата. Сигуран сам да ће те оне уверити како је могуће град уређивати љубављу и осећајем за стилску лепоту. И да није потребно урбанистичким промашајима, архитектонским неукусом и споменичким шундом служити простака на власти, који ће ионако ускоро отићи. Не у историју, већ у заборав.

Kустурица одговорио Марковићу: Ђе ти се потопила душа, земљаче!

Редитељ Емир Кустурица одговорио је колеги Горану Марковићу на критике које је упутио због постављања споменика Стефану Немањи у Београду. Писмо преносимо у целости:

Драги Горане Србине,

Не знам са којим спомеником Стефана Немање си упоредио овај који ти се не свиђа. Вјерујем да ти знаш и ако је тако, молим те да ми јавиш. Када бих ја знао да постоји скулптура праоцу Србије у посљедњих осамсто година, рекао бих ти лично. Сигурно ти не бих јављао преко Пешчаника. Има хиљаду начина да се повежу познаници са филмских фестивала и са рекреативних утакмица у фудбалу које су одигране за вријеме мог служења војног рока у Београду када ти је Петар Божовић удјелио снажан комплимент називајући те краљицом тијела. Било би неукусно када бих ја тебе на јавном мјесту упутио на много мање одрицање од оног на које ти мене тјераш.

Тражиш да се морално дистанцирам не само од споменика имењаку Немањи, него и од аутора који је у Њујорку поставио споменик Ленону, у Москви руском цару, и да не набрајам све украсе које је руски умјетник и академик Александар Рукавишњиков расуо по свијету. Када бих био присиљен да те јавно прозовем да нешто мијењаш, инсистирао бих да се одрекнеш борбе против „малигног Руског утицаја” (ово је само једна у низу акција у којима ти учествујеш од деведесетих откад дјелујеш на сцени достављања и пријављивања свог народа западном хегемону и сада си се окренуо против мене ). Умјесто тога, рецимо, позивам те да изоштриш смисао за страдање хришћана на Косову и Метохији или у Црној Гори? Не само због хришћанске културе него и твоје секуларне грађанске политике којом се, за разлику од мене, бавиш, а не знаш да она не постоји без историје коју је управо Стефан Немања, имењак, започео на Балкану.

Није добро, Горане Србине, када безбожник спомиње душу, тако да твоје питање „гдје ће ми душа“ ако се не оградим од одлуке жирија која ће, наводно, уништити Београд, није само произвољност филмаџије чије су стваралачке бисаге пресушиле, између осталог избјегавајући годинама политичку димензију у твојим филмовима и вјеровању да је та делатност само забава. Сада је политика постала твоја судбина рођена у „ужасу празнине“ твог филмског жанра.

Послије свега бринеш за моју душу? Ти и ја се не разликујемо само у бризи и небризи према хришћанима Косова и Црне Горе, разумјевању политике и историје. Сумњам да ти вјерујеш у вјечност душе као ја, јер да је обрнуто не би могао да правиш филм о Бернар-Анри Левију, псу рата, човјеку који гдје год се појавио у вијетнамки пријатне кафа боје, ту је почињао рат. Он је служио као претходница пљачкашким походима Обаме, Клинтонових, Саркозија! Ђе ти се потопила душа, земљаче. Човјек који направи филм о Бернару Левију губи лиценцу јавног делатника и никоме нема право да кроји моралне норме, а камоли да се интересује за судбину нечије душе и брине о њеном кретању. Дакле, твој вапај за мојом душом, био је признање празнине у којој живи један бездушни тип.

Разумио сам да си тада био декинтиран, па те морално посрнуће одвело репатом вампиру Левију и да си направио филм због ког си забетонирао властити дух у блато незадовољства и лошег старења, а оно мало душе коју си давно извртио у својим филмићима, процурило је кроз празне џепове и сада звецка кроз ситниш који си добио заузврат од француског ратнохушкача. Видио сам твоје лице на Јутјубу када је овај философски кепец у Београду попио торту у фацу и није ти било драго, али на твом лицу није било сажаљења према инвеститору. Ниси се ти никада до краја поистовјећивао са идејама, а за тај филм вјероватно ни лова ни није била велика!

Трећи српски редитељ Срђан Драгојевић о полемици Кустурице и Марковића:

“Када се умеша политика…”

Трећи, такође велики српски редитељ Срђан Драгојевић објавио је да му се не допада полемика Емира Кустурице и Горана Марковића о споменику Стефану Немањи у Београду и да се шансе да се ствари закомпликују драматично повећавају када се у домен естетског умеша политика, истичући и да би о уметности требало да се питају – уметници, не и политичари.

“Не свиђа ми се полемика два редитеља које ценим, уз чије филмове сам и ја некада учио. Стојим при ставу да морамо заједнички урадити нешто за општи интерес и бити у томе сложни. Али и при томе да учешће у уметничким жиријима мора бити праћено одсуством политичара“ – истиче Драгојевић.

„Српска стварност“

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here