1. 04. 2020.

“Оно што се најтеже подноси је сунце и лепо време, а било га је ових дана у Бечу. Сада је захладило, па има и снега. Иако у Аустрији не постоји директна забрана изласка, већ савети и снажне препоруке органа власти да се остане у кући, мислим да је „самоизолација“ нужна и да је став личне и друштвене одговорности, а још више здравог разума уопште”, поручује Срђан Мијалковић, председник “Просвјете Аустрија” из Беча.

   Срећом, неки од нас могу да раде од куће, деца не иду у школу и на факултет, па смо у породици врло дисциплиновани. Ипак, моја супруга је лекар, врло је ангажована, њена ординација и у ово време ради пуном паром, тако да је она највише изложена ризицима које ова ситуација носи са собом. То је наша породична и свакодневна брига и борба. Ту је и брига за наше најдраже у домовини и шире, родитеље, рођаке, пријатеље у другим земљама , па су телефони и друштвене мреже актуелнији него икада. И ми са терасе аплаудирамо здравственим радницима и свима који се боре за људске животе и повратак нормалности.

Са друге стране, мере предострожности – маске, рукавице, дезинфекциона средства и све остало што је нужно набавили смо и активирали на време, тако да се уз довољно велико међусобно одстојање и често прање руку, лица и општу дезинфекцију, ризик ипак мало смањује. Но, било би лепо када би већина грађана Беча била довољно дисциплинована и када би лична и општа опрезност била на вишем нивоу, јер у неким деловима града има још увек превише неодговорних суграђана који као да не схватају озбиљност ситуације. На жалост, има и довољно „наших” међу њима, па се надам да ће самоизолацијом заштитити и себе и друге!

Ово што нам се дешава, за све је велико и ново искуство. И није лако. Ипак, треба се сетити да је многима још теже – преостали Срби на Косову и Метохији већ двадесет година живе у још строжем карантину, још већем страху и опасностима, под тешким условима ограничавања кретања и са још много других тешкоћа. Ово је време да их се и сада сетимо и да се, чим могућности дозволе, према њима покаже још већа пажња и подршка. Не треба заборавити ни тешку ситуацију за наш народ и Цркву у Црној Гори, за коју тек треба наћи решење.

Што се Одбора „Просвјете” у Аустрији тиче, ми смо на време схватили ситуацију и благовремено обуставили и одложили наше бројне пројекте: „Просвјетину школу српског језика”, „Мали хор Просвјете” , „Клуб младих уметника”, „Сусрете и разговоре”, овогодишње излете и екскурзије и друге хуманитарне и културне активности. Одговорност према нашој деци, нашим пријатељима, чланству и бројним људима који нас прате, на првом је месту. У овој ситуацији, наше активности се своде на обавештавање јавности, ширење важних информација и помоћ угроженим суграђанима, посебно онима који су се затекли на путу према домовини, а ових дана их није било мало.

Драго ми је да већина наших људи у расејању и матици показује солидарност и то се може видети на бројним примерима помоћи, подршке, нарочито путницима, старијим и угроженим суграђанима. Показује се солидарност и болеснима у другим земљама, Италији, Шпанији, Кини…Опет, на друштвеним мрежама управо у ово време „врцају” разни вицеви, пошалице, шале, па се и ту препознаје жилави и борбени дух нашег народа, који и када је тешко, налази снаге за смех и пркос недаћама. Има и будалаштина, превара, саморекламерства, свега и свачега, али то је ипак у мањини.

Морам признати, непријатно сам изненађен неким реакцијама медија и неким представницима институција у Србији, који су показали врло неодмерен однос према бројним грађанима из српског расејања који су, оставши без посла, станова и средстава за живот, били принуђени да похрле својим кућама. А где би, иначе?

Потпуно разумем страх, бригу и опрезност у Србији и изван ње, подржавам и поштујем све донете мере, али управо је ово време када морамо показати да смо људи, да смо једно, да смо исти народ – где год живели и радили, па као што заједнички делимо успехе, морамо бити заједно и у овако тешким временима! Управо сада је важно да се поштују цивилизацијске вредности, наш заједнички духовни и културни простор и основна грађанска права, а не да се делимо на „домаће”, „странце”, „гастарбајтере” и шта све још не! Начин на који су се поједини представници државних органа односили према томе врло је споран и бесмислен.

Посебно се питам ко се први сетио старог титоистичког израза „гастарбајтери” који има у себи врло негативно и омаловажавајуће, увредљиво значење, а којим се сада у нашој земљи „титулишу” баш сви они који се из којих год разлога, налазе изван територије Србије, било из Европских или ваневропских земаља. То је недопустиво, па се уздам у свест новинара и одговорних, да барем почну да за грађане који живе изван земље макар користе другачије, неутралне изразе, као „дијаспора” или „расејање” или слично.

Никоме од нас који живимо изван домовине није било пријатно када је „дијаспора” од неких означена као главни кривац за ширење заразе у Србији, иако је јасно да за то нема доказа и да су разлози за ширење заразе бројни и другачији! Напротив.

Опет, хоћу да истакнем да су у Бечу и Аустрији, упркос свим тешкоћама, наша Амбасада и конзуларна представништва показали висок степен професионалности и људскости и да су брзо и ефикасно, колико се могло и према могућностима, а понекад и преко тога, помогли многим нашим људима, не гледајући одакле су и ко су, што је за сваку похвалу. Исто тако, Представништво Републике Српске било је прва, права и важна адреса за бројне студенте и наше људе пореклом из тих крајева.

Наша Црква овде, на челу са владиком Андрејем, показала је велику одговорност и правовремене мере, брзе и добре реакције, поштујући све одлуке и препоруке власти, а свештенство и даље пружа нашем народу духовну потпору и велики ослонац у тешким и врло ограничавајућим околностима.

То нису једини позитивни примери, има их много, много више него негативних. Верујем да ће наш дух, наша духовност, пркос и разум превладати, да ћемо ми, као народ, доказати своју традиционалну издржљивост, доброту, поштење и самопожртвованост у тешким временима и да ћемо из ове опасне и озбиљне ситуације изаћи без тешких поседица, а можда паметнији и бољи него што смо били, како у нашој матици тако и у расејању!

„Српска стварност“ / Срђан Мијалковић – Беч /

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here