- 03. 2020.
О тешким временима у коме смо се нашли писао је у „На Дрини Ћуприја“ наш Иво Андрић. Читајте књиге лакше ће вам време пролазити у изолацији – поручује проф. др Срђа Трифковић, који због коронавируса не може да се из САД врати у Србију.
Проф. др Срђа Трифковић, познати просрпски и амерички публициста, политичар и историчар, који је већи део живота провео у САД и Канади и Енгелској, који последњих година живи у родном Београду и Бања Луци, недавно је на кратко отпутовао у Америку и када је требао да се врати у Београд, летови за Србију и Европу су укинути.
Када смо Срђу, не знајући где се налази, позвали вајбером, јавио се и рекао нам да је у Вашингтону, да је дошао у Америку службено, на неколико дана, да је спаковао свој ручни пртљаг, са којим је једино дошао, и да је управо сазнао да је последњи авион одлетео и да сада не зна када ће се вратити.
„Заглављен сам у Америци! Треба да завршим нову књигу, а у Београду ми је главни рачунар, а у њему и све белешке и текстови са маргиналијама и анотацијама, јер са собом носим само мали лаптоп. Видим да је ситуација веома тешка и те тешкоће су стигле и у Америку. Колико ће ово стање трајати, то сигурно нико не зна. Наравно, све ће проћи и ја, као и многи други, волели бисмо да се то догоди што пре. Сада ми се Београд чини једнако далеко, као да је 1942-га, а не 2020. Зато, сутра напуштам Вашингтон и одлазим у Скотсдејл, у Аризони. Тамо је суво и топло што коронавирус канда не воли … „ – испричао нам je наш Срђа.
„А како проводим време? Пратим медије и читам књиге. Ово друго наравно предлажем да лакше заборавимо сурову стварност. Наравно, Андрић је мој омиљени писац и сетио сам се нечега што сам давно прочитао у књизи на коју се понекад враћам -„На Дрини ћуприја“. Сетио сам се текста које подсећа на време у коме живимо данас и из кога можемо извући неке поуке“ – пренео нам је проф. др Срђа Трифковић“.
/”На Дрини ћуприја”, цитат:/
“За тих двадесет и пет година из средине XIX века два пута је у Сарајеву морила куга и једном колера. У тим случајевима касаба се придржавала упутстава којe је, према традицији, још Мухамед дао својим верницима за њихово држање у случају заразе:
»Док болест влада у неком месту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у месту где болест влада, не идите из тог места јер можете заразити друге.«
А како се људи не придржавају ни најспасоноснијих упутстава, чак ни кад потичу од божјег Посланика, ако нису »силом власти« приморани на то, власт је приликом сваке »морије« ограничавала или потпуно обустављала путнички и поштански саобраћај…
Нестајало је грађана, запослених и доконих, замишљених или распеваних, а на пустој софи седела је опет, као у време буна и ратова, стража од неколико заптија…
Примали су пошту од коњаника, али са свим мерама предострожности… Заптије би прихватиле клештима свако поједино писмо и окадиле га на диму…
Али, главни посао није био са писмима, него са живим људима. Сваког дана наиђе по неколико путника, трговаца, писмоноша, скитница.
Код самог прилаза ка мосту дочекује их заптија и већ издалека даје руком знак да се даље не може.
Путник застаје али почне да преговара… А сваки од њих сматра да је неопходно потребно да га пусте у варош, и свакo уверава да је здрав као дрен и да нема никакве везе са колером која је — »далеко јој лепа кућа« — тамо негде у Сарајеву…
Ту се у разговор умешају и остале заптије… А вичу већ и стога што седећи на капији заптије по вас дан пијуцкају ракију и једу бели лук… јер се верује да су обе те ствари добре против заразе: а они се тим правом обилно служе.”
„Српска стварност“
