- 11. 2019.
Предуслов очувања српске баштине јесте да се Србија апсолутно никад у формално правном смислу не одрекне српске тапије над косовском земљом јер би се онда десило да српски споменици пре или касније постану косовски, а улога Унеска би била да само верификује дато стање, рекао је у разговору за Косово Онлајн професор Факултета политичких наука у Бањалуци Срђа Трифковић.
„Бити на листи Унеска, не значи да ће Унеско прихватити да то културно наслеђе припада одређеном народу као његова патримонија, већ једноставно да тај споменик постоји на одређеној територији“, додао је Трифковић.
Он је нагласио да „својатање“ културног наслеђа отвара питања на дуге стазе која често немају задовољавајући одговор.
Наглашавајући да сличних примера има пуно Трифковић је навео „својатање српских споменика у северној Македонији, укључујући и цркве и манастире где је апсурдни и анахрони покушај њихове македонизације почео још у време Титове Југославије.
Наводећи пример венецијанске културне баштина у Далмацији, која је према његовим речима „врло вешто и при том врло упорно похрваћена и њено похрваћивање је почело још у време краљевине Југославије“
„Сада градови који су били познати под својим италијанским именима као што су, Трау – Трогир, или Зара – Задар који је био чисто венецијански град и по духу, архитектури и становништву, међутим дошло је до замене политичке власти, самим тим дошло је и до етничког чишћења, Италијана из Задра, а затим, после 1945. године је дошло и до примене принципа чија је територија његови су и споменици, дакле зато понављам не сме се ни по коју цену прихватити макар то било и на дуги низ година, формално одрицање од српске тапије над Косовскометохијском земљом јер би се онда десило и са српским споменицима да пре или касније постану косовски“, рекао је Трифковић и додао „када се Пољска проширила до Одре и Нисе и кад су стари немачки градови, као што су Штетин и Бреслов постали Шчећин и Вроцлов или када је Кениксберг постао Калињинград у Руској енклави на Балтику, од тог тренутка су и културни споменици на тој територији укључујући замкове, тврђаве, цркве…постали пољско односно руско културно наслеђе“.
„Тако ће бити и са српским манастирима, постаће културно благо Косова уколико Србија поклекне и изгуби дах и стрпљење у борби за очување“, рекао је Трифковић.
Према његовим речима исход очувања културног наслеђа на Косову „можда неће бити у догледном временском року, али перспектива за такав преокрет мора да буде очувана као могућност“.
“Српска стварност“
