1. 03. 2020.

„Уколико се деси да има заражених у једном комплексу зграда, читав комплекс се ставља под потпуну барикаду, врата и прозоре не смеш да отвориш и људи у специјалним оделима примају твоје поруџбине на дневном нивоу, и остављају испред врата. Тек када оду можеш брзо да отвориш врата и покупиш свој пакет. И тако 14 дана док се не установи да нико више из тог комплекса није заражен“.

Ово је део исповести Београђанке Ане Исаиловић, која у кинеском граду Венџоу живи већ пет и по година с мужем и ћеркицом, рођеном у Кини. За “Блиц” ексклузивно преноси своја искуства, која показују како се кинеска држава успела изборити са још увек јаким, невидљивим непријатељем који из дана у дан сеје смрт широм планете, пише Блиц.

Ситуација у Кини, земљи у којој је епидемија корона вируса почела крајем 2019. године, сада је под контролом, али борба против Ковид-19 још траје. Велика већина нових заражених су увезени случајеви, односно људи који из осталих делова света долазе у Кину, њени држављани и странци. Сви они су у карантину.

Строги карантин и целокупну ситуацију у епицентру короне претходних месеци прошла је и Ана Исаиловић. Но кренимо редом…

Ана Исаиловић је у Венџоу, град у кинеској провинцији Џеђанг, дошла у септембру 2014. године заједно са мужем (тада дечком). Разлог доласка – посао предавача енглеског у вртићу.

“Након годину дана променили смо посао и почели да радимо у школи енглеског језика или популарно речено у тренинг центру (што је еквивалентно школи страних језика у Србији). У том тренинг центру радимо 4 и по године. Венџоу нам је постао као Београд, толико смо се везали за овај град, упознали доста људи, стекли нове пријатеље. Наше кинеске колеге брину и воде рачуна о нама и толико смо се сигурно осећали овде да смо чак одлучили и да останемо када смо сазнали да сам трудна. Моја ћеркица се родила у овом граду, па ће ми Венџоу, када и ако се преселим, бити заувек у најдивнијем сећању и сигурна сам да ћу му се вратити”, почиње своју исповест за “Блиц” Ана Исаиловић.

Каже да је први пут за вирус чула у децембру 2019. Тада је на једној од Wechat group  – група (платформа слична Whats App – u ) споменуто да је неки човек заражен неким новим типом вируса у граду Вухану.

“Тада уопште нисам обраћала пажњу на ту вест, није ми се учинила битном. Након тога, почетком јануара, мама ми је послала преко истог тог wецхата линк који води на вест да се појавио тај вирус и питала ме је да ли сам чула нешто о томе. Рекла сам јој да јесам, али да нико након тог првобитног линка више није споменуо вирус, тако да сам и даље сматрала вест безначајном јер сам била убеђена да сам у међувремену прочитала информацију да се тај неко већ излечио. Игром слуцаја, 13.јануара нисмо полетели на Филипине јер је пар сати пре нашег лета прорадио вулкан у Манили и морали смо да останемо у Кини. Три недеље распуста. Шеткали смо се градом, све је деловало нормално. Негде око 17. јануара сазнајемо за вирус: два случаја у нашем граду, 17 смртних случајева у Вухану и око 200 случајева у целој Кини. Мислимо “Ма наш Венџоу је океј, нема места паници, биће то све у реду”, прича Ана.

Међутим, како су дани пролазили, бројке су у Венџоу почеле да се дуплирају и да расте број случајева у целој Кини.

“Око 21. јануара почела сам да виђам више људи који носе маске свуда по граду и почели су са мерењем температуре на улазу у супермаркете и шопинг центре. Ми нисмо нигде могли да нађемо маске јер их у почетку није било. 24. јануара је био дочек Кинеске Нове Године. То вече смо последњи пут прошетали да гледамо ватромет. Дан или два касније уведен је карантин. У почетку није смело да се уђе ни у какав објекат без маске и свуда су мерили температуру људима. Када се број попео на око 60 случајева, обустављен је целокупан градски саобраћај, а само један члан домаћинства је могао да изађе на свака два дана у набавку са обавезном маском. Свако домаћинство је добило картончић у виду пропуснице на којој су били написани датуми, име, број стана и адреса. Оног датума ког изађеш, штиклира се то поље и тако знају кад си изашао и кад да те не пусте”, објашњава Ана почетак борбе против корона вируса у њеном граду.

Питамо Ану да нам мало појасни како изгледају ти комплекси зграда у Кини. Каже, свуда су комплекси зграда ограђени својим двориштем које има главни и неколико споредних улаза. Баш ти споредни улази су били затворени током карантина.

“Само је главни улаз радио и ту је стајало обезбеђење. Свака мања улица је била заблиндирана привременим зидовима и није се могло изаћи куда хоћеш, већ само путем који је одредила полиција. На ћошку сваке улице стајали су шатори са људима који су мерили температуру пролазницима. Тако да ако желиш у набавку, мораш да прођеш 5-6 провера температуре пре него што уопште стигнеш до маркета. Сви шопинг центри, сви кафићи, сви ресторани и сви барови су били затворени. Супермаркети су радили скраћено, од 12 до 20 сати, а у 22 часа почињао је полицијски час, који је је трајао до 6 ујутро. Само су апотеке радиле пуно радно време. Све ово што причам важи за мој град. Сваки град и свака провинција је овде за себе”, напомиње Ана Исаиловић.

Број оболелих рапидно је растао без обзира на све предузете мере. Иначе, град Венџоу, у којем живи наша саговорница с породицом, постао је друго највеће жариште вируса након Вухана и провинције Хубеи. У неким градовима као што је Хангџоу (главни град провинције Чеђанг) наређено је људима да никако не примају људе који долазе из Венџоуа и да обавезно пријаве уколико примете да је неко дошао из тог града.

“Осећали смо се као да смо неки зомбији који иду и уједају људе”, шали се сада Ана.

Наравно, било је кршења правила, али она каже да су то били мањи инциденти. Рецимо, неко из обезбеђења је пустио неку особу да изађе без те пропуснице, а онда долази до смене обезбеђења и тај из друге смене не да човеку да уђе у свој стан, па настане свађа.

“Наравно, уз оправдан разлог, уколико се дешавало да неко изађе један дан, а сутрадан мора опет на неки преглед код лекара или рецимо труднице на редовну контролу, онда се излазило у сусрет”, присећа се Ана и наглашава да су се она и њена породица стриктно придржавали правила.

“У мом комплексу је све океј, Богу хвала, нико одавде није био заражен, тако да нисмо дошли у ситуацију да не смемо нос да промолимо 14 дана. Сви и даље носе маске, и даље само главни улаз отворен”, напомиње она.

У време трајања најстрожег карантина, градске власти увеле су још једну врсту помоћи – градом су патролирала специјална возила хитне помоћи. Имали су мегафоне и купили су људе који пријаве да се осећају лоше.

Такође, преко Алипаy апликације на телефону је направљен QР цоде који показује зелену, жуту или црвену боју на основу информација које су грађани убацивали.

“Требало је убацити име, презиме, број пасоша, здравствено стање и да ли си се кретао у друштву заражених особа и путовао негде у току епидемије. Подаци не могу да се лажирају из простог разлога што је све дигитализовано и на основу пасоша знају куда се крећеш. Зелена боја кода значи да можеш слободно да се крећеш, жута да мораш 7 дана да се самоизолујеш, а црвена значи 14 дана самоизолације без излазака било где. Сада је већ друга половина марта али ти кодови су и даље на снази, показују се на улазу у супермаркете или шопинг центре”, прича Ана, која каже да је тај строги карантин трајао око две и по недеље.

Средином фебруара почели да склањају импровизоване зидове и да отварају улице, али све је ишло постепено.

“Прво је за саобраћај пуштено 5 најважнијих градских линија аутобуса, па онда и метро, а на крају шопинг центри. У Кини је тренутно стање стабилно, чак смо имали дан без нових случајева у Хубеју. Али оно са чим се Кина сада бори су тзв увозни случајеви, односно Кинези и странци који из Европе и других континената долазе назад у Кину, а имају вирус.

Блиски пријатељи Ане Исаиловић нису заражени корона вирусом, али у комплексу где се налази школа у којој ради је било заражених.

“Постоји мапа и листа адреса на којој су пронађени случајеви. Уколико се деси да има заражених у једном комплексу зграда, читав комплекс се ставља под потпуну барикаду, врата и прозоре не смеш да отвориш и људи у специјалним оделима примају твоје поруџбине на дневном нивоу, и остављају испред врата. Тек када оду можеш брзо да отвориш врата и покупиш свој пакет. И тако 14 дана док се не установи да нико више из тог комплекса није заражен”, објашњава Ана.

С нашом саговорницом, иначе, “разговарамо” с временском разликом од 7 сати, питања и одговори мало касне, западни интернет у Кини је блокиран па су позиви немогући, али успели смо да сазнамо доста важних информација од наше драге суграђанке која је стрпљиво куцала одговоре у овој ситуацији када су нам уораво време, стрпљење, разумевање и здрав разум остали највећи савезници.

Ана Исаиловић из Венџоуа у Кини, граду који је био под строгим карантином и који се полако опоравља, има поруку за све у Србији.

“Позивам људе да најпре буду одговорни и да се максимално придржавају правила и да не излазе из својих домова без преке потребе. Такође, свима који су склони паници желим да сачувају здрав разум и да пронађу свој мир, јер ће им додатни стрес само погоршати имунитет, а снажан имунитет је једино што нас може сачувати уколико се, не дај Боже, деси да се заразимо. Чувајте једни друге, да бисмо ускоро могли поново слободно да се крећемо и без бојазни проводимо време једни са другима као сто смо навикли”!

„Српска стварност“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here