- 11. 2018.
Мештани села Точка, код Жабара, готово сви раде у иностранству. Некада сиромашено село сада красе велелепне куће, али у селу нема људи. Они који су куће изградили живе далеко у свету и само повремено навраћају. Све имамо, само срећу немамо – каже један од власника тих сеоских двораца, гастар бајтер у Немачкој.
Точка има 90 домаћинстава, а 110 домова, јер неки имају по две-три куће. Откако је први мештанин далеке 1964. године отишао у бели свет, а остали видели да је његово домаћинство напредовало, фамилија за фамилијом одлазила је у Немачку, Аустрију, Швајцарску и Италију. Сада 80 процената мештана ради у иностранству. И сви говоре по три језика. Матерњи им је влашки, знају српски и језик земље у којој раде. У жељи да направе насеље слично онима са Запада, седамдесетих година прошлог века почели су да граде велелепне куће и виле, међу којима најмања има 300 квадратних метара, док се највећа простире на више од 1.000 квадрата. Урадили су асфалт, уличну расвету, увели телефоне, а пошто су им лопови обијали куће, поставили су видео-надзор или их осигурали.
Тако Точка изгледа данас, а ево како Александар Буричић, председник МЗ, аустријски пензионер, описује како су мештани Точке живели пре него што су отишли у иностранство и како је њихово село постало најбогатије у општини Жабари.
Били смо пука сиротиња. Две собице, евентуално кухиња. Преко зиме све породице спавале су у једној соби да би потрошиле што мање дрва. Газили смо блато до колена, имали чкиљаво улично осветљење… Сада сви имамо куће од по неколико стотина квадрата, а стаје, обложене плочицама, можемо да користимо као дневни боравак, поготову што у њима никада нисмо чували стоку.
Аца Обрадовић, који са супругом Слободанком у Немачкој живи три деценије, каже да је само у стају и друге пољопривредне објекте уградио 45.000 блокова. Када би завршили редован посао, њих двоје би чистили бирое да би што више зарадили. Устајали су у четири сата, а код куће били око девет увече.
– Недавно смо престали да радимо прековремено јер смо направили кућу, помоћне објекте, и управо радимо ограду која ће нас коштати 15.000 евра. У кући имамо осам купатила. Пошто имам синове Синишу и Војкана, па снахе и унучад, рачунао сам да нам је толоко потребно. У пет купатила никада нисмо ушли. Користимо само “љубавно” и два класична – шали се Аца.
– Све имамо, само срећу немамо. Жалим што смо мало времена проводили са децом. Стекли смо капитал, али смо изгубили децу – каже Аца Обрадовић.
Његов имењак Буричић, чији породицу чине супруга Олга, син Драгиша, снаха Славица, унуци Мирко и Саша и унука Сабрина, који такође имају своје породице и децу у Немачкој, каже да ће син можда да се врати, али унуци тешко.
– Ето, купио сам сто за 24 особе. Користили смо га можда четири-пет пута. Ретко када смо сви на окупу – жали Буричић.
И аустријски пензионер Љубиша Денић звани Курић, чији су синови Шиља, унучад и праунучад у Немачкој, жали због раздвојености.
– Почели смо од нуле. Били смо жедни и гладни. Жељни обичне шљиве. Хтели смо да зарадимо, да направимо бар две-три собе. Да нам се други не смеју. Када сам други у општини купио трактор, долазио сам за време сетве и радио и дању и ноћу. Предавао сам по 40 вагона жита, што од Жабара до Влашког Дола није могла ниједна задруга. Три пута сам био рекордер. Први сам у селу имао комбајн – хвали се Љубиша, и пита се зашто су тешко стечен новац уложили у виле када је неизвесно да ли ће деца да им се врате.
Исто питање мучи и Живојина Белчића, који је у Аустрији од 1973. године са супругом Даницом, и који има синове Станка и Бобана и четири унука, који такође имају своју децу.
– Пуста сиротиња! До школе у Влашком Долу ишао сам пешице два и по километра у чизмама. Пошто онако каљав нисам могао да уђем, сишао бих у поток да сперем блато. Све ми је фалило, а сада ми недостају само деца – тужно ће Живојин.
Колико мештани Точке умеју да поштују то када им неко помогне, најбоље говори чињеница да су организовано, аутобусом из Тирола, а многи и својим колима, дошли због гласања да би подржали Миодрага Филиповића Фићу, досадашњег председника општине Жабари, и председника ОО СПС. Они су њега и Сашу Беговића, члана СПС, угостили у Буричићевој кући.
– Верујемо да ће Фића много да учини за наше село. Пошто сам се овде родио, волео бих и да се вратим, па нам је потребно да га што лепше уредимо – вели Новица Ракић, трећа генерација фамилије која је у Аустрији, где имају и пету генерацију Ракића.
Славиша Буличић из Аустрије је дошао из истог разлога као и Синиша Ракић Шишко, инвалидски пензионер који живи у Италији, који сматра да су селу потребни дом и нека фабрика како би оживело.
– Пошто је Точка за мене “Дедиње један”, асфалтирали смо готово све улице и урадили нисконапонску мрежу. Зато њима није било тешко да напуне аутобус и да дођу да ме подрже на изборима. Уколико победим, саградићемо зграду у којој би могли да се окупљају, а биће и просторија за друге намене, попут амбуланте, јер су остала старачка домаћинства – каже Филиповић.
Мештани Точке су захвални што им је општина омогућила да добију асфалт, нисконапонску мрежу и бандере. Када су првих година долазили у завичај, по целу ноћ би седели на улазу у село, јер блато ни пешице нису могли да пређу. Они су у електричну мрежу уложили 700.000 шилинга, а за асфалт 600.000 шилинга. Нажалост ни путеве, ни друге благодети цивилизације се не недовољно користе. Путевима само понекад продје који аутомобиле. Пусте куће вапе за онима које би их користили. Остаје нада да ће они који су отишли у свет једнога дана ипак да се врате.
“Српска стварност” / свисрбиупаризу.kом /
