1. 04. 2021.

Београдски надбискуп Станислав Хочевар честитао је предстојећи празник Ускрс и у Посланици оценио да је и ова година обележена пандемијом и да човечанство не може бити руковођено само егзактним наукама, жељом за профитом, жељом за уживањем, каријеризмом или само дигиталном мрежом и видео-забавама, већ да може напредовати само силином истинског и аутентичног људског духа и силином Божјега Светог Духа.

Ускршњу посланицу београдског надбискупа Станислава Хочевара преносимо у целости:

Предрага браћо и сестре, предраги сви ви, пријатељи, у Ускрслом Богочовеку Исусу Христу!

Не могу другачије да започнем овај сусрет с вама, а да вас, смерно се ослањајући на реч самог Господара живота, смрти и подземља ‒ Господа нашег Исуса Христа, не поздравим са: “Мир вама!”

Мир, дакле, свима вама, браћо и сестре, који слушате или читате ове скромне речи моје Ускршње посланице за 2021. годину.

И ова је година на планетарној равни обележена пандемијом ковида 19. Та чињеница ме, с једне стране, чини силно неспокојним, али ме, с друге, још силније усмерава ка спасоносној стварности промишљања, трагања и процењивања целокупног људског живота.

Као човеку који воли живот и повест, тешко ми је да схватим како је могуће да је читаво човечанство готово дословце клекло пред овом појавом. Протеклих деценија, медији и часописи, као и научна гласила, извештавали су о толиким, величанственим резултатима науке и иновативним научним открићима.

У многим лабораторијима, научници су ‒ ако смем тако рећи – почели чак кројити човекову судбину: хоће ли нам се родити мушко или женско дете, оваквих или онаквих очију, оваквог или онаквог изгледа…

Прослављајући “победничка” постигнућа генетике, стручњаци се, дакле, увелико поигравају са основним јединицама живота, у природу уводећи нове везе, нове комбинације, производећи већ сада наизглед привлачне и до сада невиђене плодове.

Да ли је онда могуће да у овом “победничком” свету “науке и развоја”, сићушни, невидљиви вирус ковид 19 закочи целокупан наш прогрес и успех, и блокира нам економију?

Није ми, браћо и сестре, до тога да овде неодговорно лицитирам, изводим јефтине закључке или се бавим некаквим теоријма завере…

О људском духу данас се много не говори 

Како год приступали овим појавама, и уз пуно уважавање свих ових веома комплексних питања, никако не можемо и не смемо заобићи речи Апостола народа, светог Павла, који у својој првој посланици – Посланици Галатима – поручује овако: “Не варајте се: Бог се не да обмањивати, јер шта човек посеје, оно ће и пожњети. Јер ко сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а ко сеје у дух, од духа ће пожњети живот вечни.” (Гал 6. 7‒8)

Сматрам, браћо и сестре, да сви морамо понизно признати: овај наш тако привлачни, видљиви и опипљиви свет дословно нас је уловио у сопствену замку.

И то зато што претежно живимо тако као да стварно и једино постоји само тај видљиви, опипљиви и материјални свет. Народи и државе улажу дивовске напоре за телесно здравље и телесну лепоту.

О човековом, пак, духу, данас се не говори много. У нашим школама, на пример: колико само места има за природне науке, за технологију и материјалну комуникацију, док је “дух” исувише често заборављен или је гурнут на периферију.

Државне структуре данас мисле да су “модерне” и савремене само у оној мери у којој конфесионални веронаук избацују из својих школских програма.

Парламенти сматрају да су суверени само онолико колико из свог законодавства могу искључити Бога – Бога Творца “свега видљивога и невидљивога”, а тако и Творца “природног закона”.

Божје заповести су плод Божје стваралачке свемоћи 

На тај начин су парламентарни посланици преузели власт над подручјима за која они као припадници једне историјске институције не могу бити компетентни. Историјске институције треба да признају да је управо Бог Творац ‒ утемељио људско биће, а не да је оно дело самог човека.

Управо зато наше људске институције, које имају и право и снагу за доношење и повесно утемељење државних устава и закона, не могу надићи закон или устав Божјих заповести, које нам је, на гори Синај, Творац дао.

Људски закони, исто тако, не могу надићи утемељеност закона о блаженствима, дакле ‒ закона о животу у Духу. Божје заповести нису плод неког историјског или волунтаристичког прагматизма, него су плод Божје стваралачке свемоћи. Само стваралачка свемоћ Господња може држати и чувати овај свет, а тако и човека и човечанство.

И даље: у кризним штабовима овога света нема места за “Дух”, за оно духовно, за оно што је човеку, као религиозном бићу, истински битно. За “Дух”, дакле, који једини ствара културу и трајне цивилизацијске тековине… А то су управо достојанство и квалитет свих узајамних односа, и брижна љубав свих нас за све нас, и за јавно и опште добро.

Да, сви ми треба да исповедимо свој општи грех: све док у својим плановима искључујемо присуство свог духа и Божјега Светог Духа, не можемо досегнути целовити поглед на човека као таквог, на односе у друштву, па ни на свеукупно здравље друштва и појединаца.

Потребна нам је мудрост живота

Браћо и сестре, ето зашто је највећи духовни догађај који славимо, Ускрс, од тако пресудног значења за здравље и спасење човечанства. Ако се не бавимо изворном логиком, интегралном филозофијом и истинском религијом, како ћемо онда живети по Духу?

Ако свој дух не хранимо “Речју живота” (Светим писмом) и не снажимо га “тајнама бесмртности” (Сакраментима) ‒ нужно ћемо око себе сејати и жњети “трулеж”. Потребна нам је, пре свега, мудрост живота…

А до ње долазимо само ако смо отворени невидљивом, бесмртном и вечном животу и његовим законима. Човечанство, дакле, не може бити руковођено само егзактним наукама, само жељом за профитом, само жељом за уживањем, каријеризмом или само дигиталном мрежом и видео-забавама. Човечанство може напредовати само силином истинског и аутентичног људског духа и силином Божјега Светог Духа.

Онима којима се указао, Ускрсли Господ је пре свега удахнуо Божји Дух, а затим им пожелео Божји мир. Без Духа Ускрслог Христа нема, дакле, аутентичне “новости живота”. А то значи: ако ми, људи, сами себе духовно не преображавамо и не примамо Божјег Светог Духа, никако не можемо живети здраво и не можемо живети у хармонији са читавим створеним светом. Када не би било тако, у нашим календарима не би требало да постоји Ускрс.

Ускрс није људски, већ Божји избор

Јер Ускрс, браћо и сестре, није наш људски избор, него Божји, и досадашња историја га је управо потврдила као таквог.

А шта желимо ми, људи данашњице? Па већ сама чињеница да и сам Ускрс празнујемо и славимо раздвојени, говори да “сејемо у тело”, а не у дух.

Управо зато, свима желим истинско и животворно Ускршње славље! Силином свога духа и силином Божјега Духа преображавајмо себе саме у Божје синове и кћери. Тако ће наша прослава Ускрса бити срећна и благословљена.

Ускрсли Господ је, не заборавимо, међу нама присутан по својој стваралачкој Речи и по својим Светим Тајнама, а то значи да заиста велике идеале можемо досегнути. Приступимо Му, дакле, пуном вером и с пуним поуздањем!

У том духу вас благосиљам у име Оца и Сина и Духа Светога!

Да: Христ је ускрснуо, уистину је ускрснуо!

Христос васкресе ‒ Ваистину васкресе!

„Српска стварност“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here