1. Septembar 2018.

Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Irinej služio je 6. septembra 2018. godine na beogradskom Novom groblju opelo akademiku Vladetu Jerotiću, lekaru, neuropsihijatru, psihoterapeutu i književniku. Uz sasluženje najvišeg sveštenstva i prisustvo velikog broja poštovaoca dela Vladete Jerotića.

              Posle čitanja Jevanđelja, javnosti se obratio Patrijarh srpski g. Irinej:

-Pravoslavni sabore, okupili smo se zbog, pre svega, velikog čoveka, izuzetnog lekara, psihologa, velikog filosofa, darovitog književnika i iznad svega velikog hrišćanina. Ma sa koje strane prišli, ovoj osobi prilazimo kao velikom čoveku, kojeg su krasile najplemenitije vrline i koji je umom i srcem ušao u sve tajne ovoga sveta i života. Pritom je bio oličenje krotkosti i smirenosti. Čovek koji je poštovao i uvažavao svačije misli, a u svojim stavovima gajio argumente istine., rekao je patrijarh i nastavio:

-Bio je uvažavan i popularan u svim društvenim slojevima, posebno je mladima na najjednostavniji način umeo da se približi i da psihološke i naučne istine učini dostupnim svima – govorio je patrijarh Irinej. – Vladeta Jerotić je bio čovek, prosvetitelj naroda. O njemu, njegovoj ličnosti i delu govoriće se dugo u našoj istoriji i kulturi. Vladeta je bio hrišćanin do srži svoga bića. U vremenu kada ga je bezbožna vlast progonila, voleo je svoju pravoslavnu veru i crkvu iznad svega. Čovek visokoučen i visokomoralan, čovek okrenut dobru i Bogu, što je zaista retko. Nije ostavio poroda, ali jeste brojna umna književna dela, koja će nastaviti njegovu prosvetiteljsku i hrišćansku misiju u našem i drugim narodima.

         -Živeo je skromnim životom, gotovo monaškim. Sve je poklanjao i posvećivao prosveti naroda našeg. Takvog čoveka, takvu ličnost, takvog hrišćanina u ovom polubezbožnom vremenu, nažalost, ispraćamo iz svoje sredine. On će još dugo biti prisutan u našem životu. Njegovu misiju će nastaviti njegova dela, koja se sa pažnjom čitaju. Tek će nastupiti vreme velikog Vladete Jerotića. I na kraju, da se setimo onoga što je rekao veliki Njegoš: “Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi, istakao je Patrijarh i podsetio:

-Pre desetak dana uvaženog akademika Jerotića posetio  je Mitropolit crnogorsko-primroski Amfilohije i poželeo mu ozdravljenje i dug život, na šta je profesor odgovorio: „To više nije važno, važno je moje spasenje!“ – poručio je Patrijarh.

Besedili su i akademik Predrag Piper i protojerej-stavrofor prof. dr Dragomir Sando, direktor Katihetskog odbora Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

           Opelo su sasluživali Njegovo Preosveštenstvo Episkop šumadijski g. Jovan, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu protojerej-stavrofor dr Predrag Puzović, glavni sekretar Svetog Arhijerejskog Sinoda protojerej-stavrofor dr Savo Jović, protojereji-stavrofori prof. dr Dragomir Sando, prof. dr Radomir Popović, prof. dr Dimitrije Kalezić, protojereji-stavrofori Petar Lukić- starešina beogradske Saborne crkve, Mirko Vilotić – arhijerejski zamenik Episkopa šabačkog, i Trajan Kojić – starešina crkve Svetog Marka, protojerej dr Srđan Simić – profesor Bogoslovskog fakulteta u Foči, sveštenstvo iz više eparhija Srpske Crkve, među kojima i protođakoni Stevan Rapajić i Vladimir Rumenić i drugi.

Pojali su horovi „Sveti despot Stefan“ pri crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu pod rukovodstvom prof. mr Predraga Miodraga i Prvo beogradsko pevačko društvo pod rukovodstvom mr Svetlane Vilić. Apostol je čitao akademik Dimitrije Stefanović.

Predstojatelj Srpske Crkve je, sa Episkopom šumadijskim Jovanom i mnogobrojnim sveštenstvom i monaštvom, ispratio akademika Vladetu Jerotića do porodične grobnice.

    Ispraćaju je prisustvovao veliki broj  ličnosti iz društvenog i kulturnog života, profesori i bogoslovi Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, arhijerejski namesnik prvi beogradski protojerej-stavrofor prof. dr Vladimir Vukašinović, protođakon dr Pribislav Simić koji je svojevremeno kao dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta pozvao prof. Jerotića da predaje na tom učilištu Pastirsku psihologiju, iguman manastira Velike Remete arhimandrit Stefan, arhijerejski zamenik Episkopa austrijsko-švajcarskog protojerej-stavrofor Krstan Knežević, protojerej-stavrofor Spasoje Janković, protođakon Ljubomir Ranković, glavni i odgovorni urednik Informativne službe Srpske Pravoslavne Crkve protođakon Radomir Rakić.

Nadbiskupa beogradskog Visokopreuzvišenog Stanislava Hočevara je predstavljao mons. Leopold Rohmes, dok je među predstavnicima  drugih veroispovesti nalazio o. Igor Đurčik i drugi.

Opelu i sahrani je prisustvovao veliki broj prijatelja i poštovalaca dela dr Vladete Jerotića, među njima i direktor Uprave za saradnju sa Crkvama i verskim zajednicama dr Mileta Radojević, predsednik SANU dr Vladimir Kostić, akademik Matija Bećković, akademik Ljuba Maksimović, prof. dr Slobodan Marković, g. Aleksandar Gajšek, autor poznate emisije „Agape“ u kojoj je prof. Jerotić redovno gostovao i druge visoke ličnosti.

Oproštajno slovo protojereja-stavrofora prof. dr Dragomira Sanda

„Blago onima koji umiru u Gospodu jer, gle, njihova dela će svedočeći poći za njima“ .

Stogodišnji i kolosalni maslin-zasad priklonio se i odazvao najznačajnijem pozivu u dotašnjem postojanju. Poput mnogih starozavetnika, „potpuno ispunjen i sit života“ dodirnuo je najdonji životni kamen, kamen na koji je položio sve dane svoga zemaljskog života. Dan u kome su sabrani kao u sabirnom sočivu svi dani, godine i desetleća, njega – Vladete Jerotića, jednoga od, kako mnogi kažu, najumnijeg čoveka našega vremena, dok će drugi zasvedočiti da je najkompletnija ličnost – par exsellence, kao intelektualac savremenog doba kod Srba.

Poput starovremenog Pompeja koji je zaplovio po uzburkanom moru na poziv onih kojima je bio najpotrebniji, novovremeni korifej zaplovio je „vozdvizajemim žitejskim morem“ u punu izvesnost svog tihog pristaništa. Zemaljska smrt kao kožne haljine privešće danas i ovoga velikana preobrazivši ga u sve novo: potrošno i raspadljivo za večno i trajno, smrtno za besmrtno, pečal za trajnu radost i vrlinu; rečeno, napisano i saopšteno za nepotrošiv odjek nebeskog zborišta. Rečeno svetogrigorijevskim jezikom, zato je smrt dopuštena njemu i svima nama da ne bi bila besmrtna, nego da kroz vrata smrtnoga časa bude pobeđena sva prolaznost.

            U dubokom smo uverenju da ljudi poput Vladete Jerotića retko sreću, još ređe ima se prilika da se sa njim mere i ogledaju, a isto tako, da se takve ličnosti najređe rađaju. Bezbroj je njegovih divnih misli koje su bile neposredne i pamtljive, koje su bile bliske srcu i jedostavne, a sa druge strane, prepoznative u svima nama. Bio je jedan od najomiljenijih besenika i predavača na našim prostorima. Teme su mu bile životne i životnopromišljajuće.

Pun životnog nektara došao je na Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beograd kao predavač. Iza njega je već ostao plodan naučni put na kome je posle završenog Medincinskog fakulteta u Beogradu sticao nova naučna iskustva na svetskim univerzitetima u Nemačkoj, Francuskoj i Švajcarskoj. Već je postao poznat srpski psihijatar i psihoterapeut, ali i kao načelnik na odelenju beogradske bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Tada su se srele dve časti i prepoznale se: jedna čast je čast Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu da bude on njen predavač za predmet koji bi bio po njegovoj meri: Pastirska psihologija, a druga čast je bila lično njegova koju je stalno napominjao zato što su mu vrata najviše crkvenoprosvetne institucije bila otvorena i poverena.

Kada je u dvadesetogodišnjem profesorskom vremenu držao predavanja, nijedna fakultetska učilišna prostorija nije mogla da primi ne samo studenate istog fakulteta, zato što su dolazili i studenata sa drugih fakulteta, ali i mnogi koji su imali nameru da utole svoju glad i žeđ za životnim pitanjima koja su ih se ticala, bilo radoznalošću, bilo iz drugih razloga. Predavao je neusiljeno, jasno, samouvereno, naučno oplemenjeno, jednom rečju, najinteresantnije što bi neko od nas ljudi mogao govoriti. Upravo onako kako je ceo potonji vek govorio u svim prilikama. Nekako umiljato, jednostavno, svečano i dikcijski prefinjeno.

Slušaocu je nudio nedvosmisleno sve one naučne naslade od Frojda, Adlera, naročito Junga, poredeći ih sa duhovnim iskustvima Svetog Jovana Lestvičnika, Jefrema Sirina, Maksima Ispovednika… Približavao je slušaocu glas Leplea sa novoremenima svetogorcima: Pajsijem, Porfirijem, Nektarijem Eginskim… Dostojevskog, Tolstoja, Berđajeva, Kjerkegora dovodio je u naučni dijalog sa ocem Justinom Popovićem i vladikom Nikolajem Velimirovićem. Teoriju je studiozno merio praksom u našim manastirima gde je provodio sve svoje slobodne dana  i tada se sretao, ali i slušao i učio od smernih učitelja: Oca Justina Popovića, Mitrofana hilandarskog, Justina dečanskog, Dionisija lipovačkog, Teofila i mnogih drugih duhovnika, a. s druge strane, imao je neprestane susrete i dispute sa najumnijim Srbima različitih intelektualnih orjentacija. Svaka vrsta umetnosti bila mu je svojstvena, ne samo sa stanovišta umetničko-estetskog, nego pre i više sa strane poznavalaca i konzumenta one ozbiljnije strane doživljenoga. Slagao je sva ta iskustva nikada ne donoseći konačan svoj sud, a za sve druge je imao velikog razumevanja.

Zašto je on posebno veliki? Zato što je znao ono što drugi nisu znali ili mogli, a to je, da je vrlo smelo i razložno, bez usiljenosti, uverljivo  mirio svaku krajnost, pri tom ne dozvolivši da nijedna od pretpostavki ne prelazi meru i granicu Božju niti ljudsku. Ljubav prema Bogu merila se ljubavlju i prema bližnjima. Tako je govorio i tako je učio slušaoce, vernike, podjednako, bilo koje zainteresovane i, na kraju, studente. A takav je bio na raznim tribinama gde se rado odazivao. Mnogo puta je govorio i pred studentima, intelektualcima i slušaocima drugih veroispovesti i konfesija. I niko na njegovim predavanjima nije ostajao ravnodušan.

Na sednicama Nastavno-naučnog veča Bogoslovskog fakulteta učestvovao je i govorio samo po potrebi i posle uzimanja reči, završavao se sav komentar po pitanju određene teme. Uvažavali su ga sve kolege profesori našeg Fakulteta, a on je znao da uzvrati.  Učestvovao je u mnogim komisijama po raznim akademskim razlozima na Fakultetu. Predstavljao je ovu instituciju na raznim skupovima, i to reprezentativno. Zato mi dozvolite da u ime dekana, dekanskog kolegijuma, u ime profesora i svakog zaposlenog na Bogoslovskom fakultetu, uz osećaj neobične tuge ali i vaskršnje radosti, da dragom profesoru i velikom čoveku Vladeti Jerotiću izrazim veliku i kolegijalnu blagodarnost.

Sve ono što je nenametljivo činio i učinio u Crkvi, samo je blagim i urođenim diskursom sa druge strane potvrđeno najvišim crkvenim odlikovanjima. Bio je najveći misionar bez mantije naših dana. Pamtiće ga Savetodavni centar Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, gde su danas najviše njegovom zaslugom i autoritetom uključeni mnogi lekari nudeći svoju pomoć besplatno svima koji im se obrate. Njegov izrečeni i napisani trud ići će ispred njega u susret Promislitelju i Stvoritelju svih nas, ali i istovremeno će biti sveta zemaljska i duhovna zaostavština, kao i naslada za sve one koji ostaju posle njega. Zadnji njegov zemaljski ropac ponovio je reči apostola Pavla: „Smrti, gde ti je žalac, ade, zar se još nadaš ikakvoj pobedi“ (up. 1Kor 15,55).

Večan pokoj prestavljenom u Tebi, Gospode, bratu i učitelju našem Vladeti Jerotiću!

“Srpska stvarnost”

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here