Mesto za reklamu
  1. 03. 2019.

Сатира у Србији данас, нажалост, нема снагу и утицај као раније и практично је на маргини у односу на електронске медије и таблоиде, оцењује Александар Чотрић, један од најзначајњих српских афористичара и сатиричара. Чотрић је био гост Приватног културног центра „Акваријус“ у Косовској Митровици. Афоризам у Србији дефинише као „рецепт за очување здравог разума“.

“Чини ми се да људи све мање читају генерално, па самим тим и сатиру, и онда и то што ја пишем нема тако велики значај и утицај на збивања у друштву. Данас су много популарнији електронски медији и таблоиди, тако да је сатира нажалост негде на маргини, па и то што радимо ја и моје колеге не смета много никоме” – каже Чотрић.

Чотрић је годинама у центру власти, коју, некако изнутра, „критикује“, али за себе каже је доказ да се истовремено може бити политичар и сатиричар, и напомиње да је код нас и раније било примера да су неке колеге које су се бавиле сатиром биле ангажоване и политички, попут Бране Црнчевића, Милована Витезовића, Петра Лазића, Александра Баљка…

“Ја сам пре свега писац, сатиричар, с обзиром на то да сам писањем почео да се бавим пре више од 35 година, а политиком тек касније и заправо сам већи део политике био у опозицији. Последњих година ја и моја странка подржавамо владајућу већину, али то не значи да не постоји у друштву нешто што би требало и критички опсервирати. Ја сам у парламенту и мени је то онако испиративно, да могу у срцу догађаја да дођем до информација, тема,” каже Чотрић.

Интересантно је, каже, да је најбоља афористика и уопште хумор и сатира настао код народа који најтеже живе, који су имали најтежу историју и највише пропатили.

“Рецимо Јевреји имају фантастичан хумор, вицеве, а знамо колико су прогоњени и колико су страдали. Последњих деценија то може исто да важи за Јермене, народ који је био изложен геноциду, а чувени Радио Јереван има фантастичне шале. Исто тако Пољаци, који, уз нас, имају можда најбољу афористику, а знамо да је 6 милиона Пољака изгубило живот у Другом светском рату, да не говорим о Русима…. Међу тим народима, то је један одбрамбени механизам, хумор је начин да сачувамо здрав разум, кад нам је најтеже, заправо преокрећемо све на шалу, и да се тако некако бранимо од свега тога,” рекао је Чотрић.

Због афоризма је чак и био привођен, али се показало да су медији и јавност најбоља одбрана код покушаја застрашивања.

“ 1993. године објавио сам афоризам ‘Како је Слободан Милосевић дошао из Пожаревца у Београд, да ли је пуштен или је побегао’, након чега су дошли инспектори по мене, дао сам изјаву, али ми је речено да никоме не причам о томе. Међутим, чим сам изашао, обавестио сам редакцију Српске речи, где сам објавио тај афоризам и они су рекли да одржимо конференцију за новинаре, на којој сам показао те афоризме и да сам саслушаван и више ме нису дирали. Наравоученије је да су уствари јавност и публицитет најбоља одбрана од таквих покушаја застрашивања и кажњавања,” испричао је Чотрић.

Афоризми настају у свим могућим ситуацијама, каже Чотрић уз оцену да је ситуација око нас увек инспиративна, али за писање сатире треба имати неке предуслове.

“Кажу да је за сатиру најбоље када нема ни превише слободе, али није и апсолутна цензура, него када је нешто између. Затим, треба имати теме, а ми их увек имамо. И треба имати ту способност да се нашалимо и на свој рачун, да будемо и самокритични, и кад сам ја лично у питању, али и просто држава и народ којем ја припадам. То је нешто што је иманентно нама као Србима, и што нас разликује и од неких суседних народа, рецимо Хрвата, Словенаца, који немају ту особину да прихвате критику на свој рачун, а поготово да о себи говоре на тај начин.“

Напомиње да је увек било инспирације јер се неке ствари увек дешавају циклично, па је тако оно што су он и његове колеге писали о Титу, могло да се односи на Милосевића, а и на неке касније лидере, односно било је универзално применљиво.

“Заправо сатиричне приче и афоризми и треба да буду такви, да се односе и на конкретну личност, али и на неке све њему сличне, на свакога и ни на кога. Афоризам би требао да буде бар двосмислен, па и вишесмислен, односно да има више слојева.“

Најтеже је, каже, писати најкраће афоризме, мада код њиховог писања нема неког правила, али мора да дође до изненадног обрта, изненађења, до неочекиване поенте, у односу на уводни део.

Отац афоризма је и отац медицине – Хипократ, који је прве афоризме записао као савете како да се људи лече или како да сачувају здравље – то су заправо били рецепти, објашњава Чотрић.

Афоризам је временом еволуирао, у време просветитељства био је моралистички, филозофски, религијски, да би оно што ми данас сматрамо афоризмом настало тек у новије време, можда од шездесетих година прошлог века, истакао је је Чотрић.

„Српска стварност“ / Радио Контакт Плус /

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here