- 07. 2020.
Италијански педијатар, онколог др Момчило Јанковић, један од најпознатијих стручњака за дечју леукемију у Европи, који је излечио око 2000 његових малих пацијената , каже да коронавирс, није посебно опасан за децу и младе који се лече од малигних оболења.
Не, због самог вируса, каже, већ због тога што су ови пацијенти, због природе своје болести већ социјално изоловани.
Због тога, бар за сада, Ковид 19 не утиче битно на ток њиховог лечења и оздрављења”, тврди овај познати европски специалиста хематологије и педијатарије, ут то анестезиолог, рођени Италијан, из Милана, чији је отац након Другог Светског рата дошао у Италију где се оженио девојком из аристократске породице.
Он никада није прекинуо емотивну и професионалну везу са земљом свога порекла и почасни је члан Српске Академије Наука, а са онкологијом се сусрео прво као млад лекар када је лечио је братића од малигног оболења, а затим је и сам постао пацијент након што му је дијагностификиван злоћудни тумор ока.
Пре четири године је пензионисан са руководећег места болнице у италијанском граду Монза, али наставио је да лечи и да бодри своје пацијенте, којима је помагао и саветовао их путем видео порука и у току каратина због коронавируса.
Једна од порука била је за одрасле којима је др. Јанковић у току пандемије саветовао да се угледају на децу јер “њихова мирноћа је завидна”.
“Деца знају живети садашњост у потпуности, не дозвољавају себи да их будућност ограничава и живе садашњост пуним интензитетом. Да смо од њих, научили како живети, за време карантина и пандемије мање бисмо стрепили, мање страховали, и мање ризиковали стрес” поручује др. Јанковић.
Из личног искуства је научио да лекари брзо и олако саопште пацијенту све негативне стране ситуације, наглашавају негативне аспекте болести што проузрокује несигурност, страх и патњу.
То тешко искуство усмерило га је да са пацијентима успоставља оригналан однос, оно сто је касније названо “клаунтерапија”, а то му је донело надимак по коме је познат у италијанским медијима:”Доктор Осмех”.
“Верујем да је смех важан део терапије младих и деце који су онколошки пацијенати. Не тврдим да од осмеха пацијент оздравити, али сигурно им помаже да се осећају боље”, каже др. Јанковић и подсећа да је и научно доказано да смех, то јест “клаунтерапија” доприноси укупном стању пацијента.
“За мене лечење значи бити сапутник оболелом, тај пут пацијент и лекар пролазе заједно. Као лекар покушавам да дам подршку и сигурност, да слушам пацијента и водим га ка конацном циљу, ка оздрављењу-када је то могуце- и квалитетном начину живота”, казе Др. Јанковић, чији резултати показују проценат од 80 одсто излечених пацијената.
Постао је познат као пионир међу лекарима који са малим и веома младим пацијентима разговара насамо, без присуства родитеља.
“Полазим од претпоставке да су деца интелигентна бића. Разговарати са младим пацијентима насамо о њиховој болести не значи плашити их, већ у позитивном духу објаснити каква је ситуација.То је начин да стекнем њихово поверење. Међу нама нема сажаљења, нема лажи, већ пажња и разумевање које помажу да се развије нада”, казе Др. Јанковић.
После више од 40 година рада са децом онколошким пацијентима др. Јанковић је задовољан напретком који је остварен. Данас, подсећа, између 85 и 95 одсто педијатријских пацијената се излече од леукемије. За разлику од пре пола века када су готово сва деца болесна од леукемије умирала.
Др. Момчило Јанковић је аутор неколико књига, а најновија под насловом “Увек је вредело”, је постала бестселер., а у њој је утеху тражила и кћерка Синише Михајловића Викторија, која је током болести свог оца славног фудбалера оболелог од леукемије, на Инстаграму поделила причу о “доктору осмех@.
То је збирка порука и прича његових пацијената, а сам наслов говори о определењу аутора и лечника: сваки случај и сваки пацијент био је вредан напора.
То је препознато и у друштву. Године 2010 одликован је медаљом “Амбродзо Д”Оро”, признање које град Милано додељује својим грађанима који су свој живот и рад посветили општем добру.
У образложењу се каже да су “захваљујући др. Јанковићу многа деца су постала одрасли”.
„Српска стварност“ / Ј. С. /
