- 12. 2019.
Одлука Европског суда за људска права да због тортуре затворских чувара досуди одштету од 4.000 евра Малиши Јевтовићу, осуђеном на 40 година затвора због убиства трогодишње Катарине Јанковић 2005. године, отворила је питање ефикасности домаћих правних лекова и одштете коју Србија исплаћује својим грађанима због кршења права.
Према подацима Републичког правобранилаштва, које државу Србији заступа у споровима пред Европским судом у 2019. години, закључно са 15. новембром, подносиоцима представки је исплаћено укупно 369.712,49 евра, а 2018. 204.893,59 евра у поступцима извршења пресуда и одлука Европског суда за људска права донетих против Републике Србије.
У Правобранилаштву кажу да највећи број поднетих представки против Србије бива одбачен, као неприхватљив за одлучивање пред Европским судом.
О томе тужена држава се не обавештава, па тако Србија, као ни друге државе чланице Савета Европе, нема податке о тачном броју одбачених представки.
Иначе, пре 11 година уставна жалба којом се тражи заштита људских права у складу са Уставом Србије уведена је у домаћи правни систем, као последња инстанца заштите, након које се грађани и правна лица могу обраћати Европском суду.
Након тога, Европски суд је у 192 предмета (55 одсто) утврдио да је Република Србија повредила неко од права и слобода зајемчених Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и протоколима уз Конвенцију.
Европски суд је у 25 предмета (седам одсто) утврдио да није било повреде права и слобода зајемчених Европском конвенцијом и њеним протоколима.
Такође, у наведеном периоду у 135 предмета (38 одсто) тај суд са седиштем у Стразбуру одбацио по разним основима представке поднете против Србије.
У Државном правобранилаштву кажу да се накнаде нематеријалне штете и трошкова поступка исплаћују са рачуна домаћих органа који су скривили повреду, док се накнада материјалне штете исплаћује са рачуна Државног правобранилаштва.
Према општем правилу, државе које су тужене пред Европским судом за људска права су дужне да исплате накнаду штете и трошкове поступка у року од три месеца од правоснажности пресуде.
У случају кашњења са исплатама, државе су дужне да исплате и затезну камату, указују у правобранилаштву.
Одлука Европског суда у случају Малише Јевтовића није прва одлука којом се налаже исплата одштете и тешким криминалцима, али јесте изузетак, с обзиром да се већина њих жали Европском суду.
Европски суд је раније био наложио држави Србији да Ненаду Грујовићу, који је био познат под надимком Црни Груја, исплати одштету од 6.000 евра, јер је у притвору провео девет и по година, а да му у то време још није било правоснажно окончано суђење.
Суђено му је за убиство поштара и пљачку поште, али је осуђен на 10 година затвора само због пљачке, а казну је практично издржао у притвору.
Одлуку Европског суда у затвору чека и припадник “земунског клана” Сретко Калинић, који је преко адвоката представком тражио да се утврде повреде његових права током поступка за убиство премијера Зорана Ђинђића, у којем је правоснажно осуђен на 30 година затвора.
Калинић се жалио на повреду права на правично суђење и повреду права на одбрану, а то би, ако би било усвојено, у Србији био основ за подношење ванредног правног лека – захтева за заштиту законитости, о којем би одлучивао Врховни касацони суд.
Да би Европски суд за људска права прихватио да одлучује о нечијој представци против одређене државе, потребно је да лице исцрпи најпре сва правна средства која су му на располагању у домаћој држави.
У Србији је то Уставни суд, који одлучује о кршењу права грађана која су гарантована Уставом.
Ако се утврди да Уставни суд није у пуној мери или на одговарајући начин одлучио о жалбама грађана, њихова представка ће бити прихваћена за одлучивање у Европском суду, а у супротном ће бити одбачена.
У Јевтовићевом случају, он је чак по одлуци Уставног суда добио одштету од 1.000 евра због кршења права на неповредивост физичког и менталног интегритета, гарантованих Уставом Србије, али је због тортуре и неефикасне истраге домаћих провосудних органа тим поводом Европски суд ипак прихватио његову представку.
Овом суду са седиштем у Стразбуру могу да се жале сви грађани држава потписница Европске конвенције о људским правима поводом свих кршења права из тог документа.
То грађани углавном чине уз помоћ адвоката, док државу Србију заступа Државно правобранилаштво. Поступци пред овим судом трају по више година, од две па навише.
Србији је овај суд недавно наложио да због неизвршења или одлагања извршења судских одлука донетих у споровима против државних или друштвених предузећа, исплати по 2.000 евра сваком од 90 радника тих предузећа.
Такође, у октобру ове године Европски суд је наложио Србији да М. М. из Београда исплати више од 10.000 евра одштете јер је правни систем допустио да се не изврше судске одлуке којима су јој након развода додељена деца, а коју је њен бивши супруг силом одвео недуго након раставе 2002. године и децу није виђала готово седам година.
| Нестале бебе |
| Због предугог трајања суђења, Европски суд је грађанима Србије такође досуђивао високе одштете од 1.500 до 2.800 евра, али и у другим случајевима кршења права.
Најпознатији случајеви вођени пред тим судом су “нестале бебе”, и исплата ратних дневница којима је, поред налагања исплате одштете, Србији било наложено и да у своју законску регулативу убаци Закон о несталим бебама на чије се усвајање у скупштини још чека. |
„Српска стварност“
