Кад гени свирају: Тине и Радојка са синовима Слободаном (за клавиром) и Зораном (с виолином)

  1. 12. 2018.

Легенде које су обележиле епоху – Радојка и Милутин Тине Живковић

– Први наступ на Радију 1932. године – 71 година активног професионалног стажа

– Место у Гинисовој књизи рекорда – Шест генерација Живковића

Интервју са професором клавира на Музичком Конзерваторијуму у Волонгонгу – Аустралија, господином  Слободаном Живковићем

Посматрам људе. Испијање  јутарње кафе, увек је исто… или можда није. Далеко од матице успомене у које се људи утапају као на фресци. Шетам погледом од једног до другог лица. Свако од њих прича. Када бих имао времена да ухватим сваку од њих и да их презентирам у књизи. Колико би та књига бројала страница?  Била би најдебља на свету.  А онда питања – Чему се надају, од чега страхују, шта очекују, како живе? Шта осећају, о чему сањају? Какве успомене носе? Шта их води кроз живот? Који су им идеали? Чему стреме? Ко су им узори и према чему мере успехе или неуспехе? Питања, питања и питања…А онда… схватам да смо престали да се водимо идејама које су нас чувале током векова и историјских епоха. Престали смо их чак и бележити и као људи и као нација. Остала је нада скривена од страха на дну Пандорине кутије живота. Схватам да је у овом тренутку враћање коренима потребније него икад. Ту почиње повратак легендама које су ту поред нас. Ту је наше спасење. Враћање легендама које су нас створиле онаквим какви смо са срцем које нам преци оставише у аманет.

А потом питање – Ко су те легенде? Где  се налазе? Питања и питања…

Тражим одговор погледом лутајући од једног до другог лица. Испијање поподневне или јутарње кафе није увек исто…Тражим почетак текста који је увек најтежи. Легенде о којима требам писати захтевају отварање достојно историје коју су створили. Овим, дужим уводом отварам страницу сећања посвећену именима која су обележила епоху.  Радојка и Милутин Тине Живковић. 25. октобра ове године обележено је 100 година од рођења легенде народне музике, звука хармонике који и сада одзвања дворанама небеског сећања Тинета Живковића. Сазнао сам касно и жао ми је због тога. Тим поводом редакција Српског Гласа провела је једно вече са сином Радојке  и Тинета Живковића, професором клавира на Музичком Конзерваторијуму у Волонгонгу, господином  Слободаном Живковићем.

Професор Слободан Живковић са супругом Снежаном

С.Г. – Слика сећања. 1982. година. Последње окупљање легенди југословенске народне музике након чега наступа период турбо фолка. Емисија у којој гостује Ваша мајка Радојка Живковић. Како се осећате сада када се са временске дистанце вратите у ту слику?

С.Ж. – Радило се о емисији којом је обележено 50 година од првог наступа моје мајке Радојке Живковић на Радио Београду. Била је то пригодна емисија снимљена за Радио-телевизију Србије. У емисији су учествовали Лола Новаковић, Душица и Недељко Билкић, Неџад Салковић, Сафет Исовић, као и глумац–имитатор Љуба Степановић док је водитељ била Мира Пејић глумица и члан дуета “ББ“. Емисију сам поставио на Јутјуб (Youtube), тако да сви могу да виде и чују како је то некада било. Осећам тугу. Нема их међу нама, међутим највише од свега туга због чињенице да се такав квалитет тешко може поновити.

70 година активног рада на сцени уврстили су Радојку Живковић у Гинисову књигу рекорда

С.Г. – Први наступ ваше мајке датира из 1932. године. 70 година активног рада на сцени уврстили су је у Гинисову књигу рекорда. Уметник са најдужим музичким стажом. Припадате 5. генерацији породице, док и 6. и 7. генерација настављају вашим стопама.

С.Ж. – Брат и ја смо 5. генерација, наша деца су 6. генерација док 7. генерација породице припада унуцима. Мало необично, с обзиром да је мајка живела 79 година а признато јој је 71 пуна година професионалног наступања на Радио Београду. Занимљиво је да тада није било снимања већ се радило о директном емитовању. Грешке се нису могле исправљати и није било понављања или снимања. У Гинисовој књизи рекорда сматрали су да само прави професионалац може да наступа тако млад и тако су јој признали 71 годину стажа. Признали су јој стаж од узраста од 8 и по година као да је тада била пунолетна са 18 година живота. Од тог момента наступала је сваке суботе редовно у почетку на програму Радио Београда. Касније је број  наступа повећан и на сваку среду и суботу наизменично.

С.Г. – Како објашњавате тај трансфер генетског кода са генерације на генерацију.

С.Ж. – Гене наслеђујемо од родитеља, али склоност ка музици је најјача карактеристика тог трансфера. У случају наше породице ради се о наследном фактору. пет претходних генерација, уз мог брата и остале чланове породице који су се такође бавили и баве музиком су доказ присутности тог музичког гена. Међутим највише од свега наслеђује се љубав према музици. Мислим да је одлучујући фактор ипак љубав према музици.

С.Г. – Толико генерација породице Живковић. Да ли нас можете провести кроз генеалогију ваше породице.

С.Ж. – Мамини преци – деда и прадеда су били цењени гуслари и врло виђени људи у 19. веку. Моји родитељи су наступали пре Другог светског рата на Радио Београду. Током рата нису наступали јавно. Каријеру су наставили у угледним ресторанима и на свадбама. По завршетку рата наставили су са ангажманом на Радио Београду али са једном платом. Мама је била гост – солиста, док је отац био плаћени члан оркестра чувеног Царевца. После одвајања од оркестра постали су дует Радојка и Тине Живковић. Тада је почела њихова успешна и дуга каријера…
Што се тиче мене, ја сам процват доживео по доласку у Аустралију. Дуги низ година предавао сам на Међународном музичком конзерваторијуму у Сиднеју док сам паралелно почео да предајем и на Конзерваторијуму у Волонгонгу, где пуних 25 година радим као професор клавира.

Наследници Тинета и Радојке: Слободанов син Александар и сестрић Владимир

Радим и са сином Александром, српско-аустралијским виолончелистом. У Београду сам такође пре доласка у Аустралију  дипломирао етномузикологију и усавршавао се на Конзерваторијуму „Чајковски“ у Москви.
Кћерка Марија  такође се бави музиком. Са 19 година била је студент генерације и 1992. године дипломирала на виолини на Факултету музичке уметности са максималном оценом. Добитник је две Октобарске награде Београда. Са децом се пре 11 година вратила из Сиднеја у свој родни Београд.
Надамо се да ће и наши унуци наставити истим путем. Ми ћемо настојати да им у томе помогнемо, јер бавити се класичном музиком није лак посао. Класична музика поседује универзални светски језик разумевања, али захтева жртву, посвећени рад и одрицање од много чега. Међутим, не заборавите љубав побеђује све!

С.Г. – Ексклузива за наше читаоце. Током припреме интервјуа, и сам сам био изненађен подацима које сте нам пренели. Толико песама и композиција за које смо били убеђени да су изворне народне песме у ствари су настале у окриљу стваралачког опуса ваших родитеља. Рећи ћу само наслов песме “Одакле си селе?“

С.Ж. – Песму “Одакле си селе?“ осмислила је моја мајка у једном моменту поноса на своје крушевачко порекло. Текст и мелодија настали су 1939. године.
Други занимљив податак јесте чињеница да је песма “Босно моја“ или поднаслов “Неко тихо улицом пјевуши“ коју је изводио Сафет Исовић, прво уз пратњу мојих родитеља, а касније уз пратњу великог Народног оркестра Радио Сарајева, настала као ауторска песма у стилу севдалинке моје мајке, а и текст песме је написала жена српског порекла. Многи у Босни ову песму осећају као химну нашег тамошњег народа.
Још један податак – песма “Очи моје клетвом бих вас клео“ коју изводе и Харис Џиновић, Радиша Урошевић, Мухарем Сербезовски и многи други, у ствари је песма коју је компоновала моја мајка. Са њом је ту песму најпре снимио Неџад Салковић, а затим и Сафет Исовић. Многи је погрешно сматрају изворном народном песмом.
Такође изненађујући податак. Песму “Благо мајци која кћерку има“ такође је написала и компоновала моја мајка. Ту песму нико није могао да повеже са њом, с обзиром да је она имала само нас два сина, али она је, поред нас синова и свих других, волела и све ћерке света.
Још један куриозитет. Песма “Бјела зима прољећу инати“ коју је изводио Неџад Салковић као и песма “Ђул Халима“, коју је певао  Сафет Исовић такође су ауторске композиције моје мајке у стилу севадалинки.
Оно што се не зна јесте да је моја мајка са мојим дедом Тихомиром Томићем који је био чувени хармоникаш и учитељ хармонике и мојој мајци и мом оцу, две године током летњег распуста провела на Илиџи у Сарајеву када је имала 13 година. То је било током 1936. и 1937. године. Она је ту упознала и заволела музички израз наших Муслимана, сазлија и народних певача па је тако упила тај мелос и развила љубав према севдалинки. Осећајући их као своје, није јој било тешко да пуно касније доживи и осмисли мелодије, које су на крају крајевa данас тако популарне.

Овде, поштовани читаоци, морамо направити малу дигресију. Народ каже: “Човек снује а Бог одлучује“. Правило се потврдило и овај пут.
1991. година. Поред пројекта “Тера 3“, који се бавио питањима екологије у склопу програма Трећег Канала ТВ Сарајево, почео сам припрему другог пројекта, који је имао радни наслов “Баш Сарајево“. Пројектом сам желео од заборава отргнути исечке сећања о свему што је Сарајево чинило Сарајевом. Припреме су биле увелико у току, када је наступио рат. Током трагања за материјалом, ископао сам, између осталог, детаље о ноћном животу некад.
Центар дешавања овог типа била је Илиџа, а пажњу су привлачила места где се могла чути добра музика и провести лепо вече са пријатељима и породицом. За љубитеље новог, пик забаве била је Ферхадија, касније Корзо или Мискинова. На Илиџу су долазили богатији и виђенији, углавном бегови старих босанских породица.
Иако различити, сви су се (још занимљивије) трудили да у предвечерје Другог светског рата, буду веселији, бољи, безбрижнији, више људски. Тај период аромом био је сличан периоду “Belle Époque”,који је са истим временским отклоном претходио Првом великом рату.
Jeдан од сталних посетилаца Илиџе тада (веровали или не), тачније кафане “Топола“ која је била популарна и пре и после рата, био је Алај Бег. За оне који не знају, Алај Бег је био отац Исмета Алајбеговића – Шербе.
Још већи куриозитет био је обичај који је тада владао. Наиме, гости су увек дукатима награђивали извођаче песама које су их одушевљавале. За разлику од мужева, беговице су поклањале бошче – мараме од свиле извезене златним концем или уплетеним нитима од златних жица.
Овај детаљ (који сам и сам открио) потврдио нам је професор Слободан Живковић. Овим регресивним описом Сарајева отварамо други део интервјуа…

С.Ж. – 1968. године са родитељима сам присуствовао Фестивалу Народне Музике Илиџа, који су (опет куриозитет) оформили Радојка и Тине Живковић. Те године прво место освојио је Недељко Билкић са песмом “Не питај ме стара мајко“.
Током вечери сусрео сам се са Исметом Алајбеговићем – Шербом, који нам је открио малу тајну. Он нам је испричао како су Радојкина појава и свирање на Илиџи у лето 1937. године били кључна инспирација да живот посвети хармоници. Признао је да је те године кришом од родитеља ноћу долазио до ограде хотела „Топола“ где је наступала Радојка са оцем. Кроз ограду је посматрао и слушао Радојкина извођења песама и кола.
Такође је признао да су његов отац Алај Бег и други босански бегови долазили свако вече да слушају Радојку и на крају наступа су је даривали дукатима, а њихове супруге свиленим марамaма.

Проф. Слободан Живковић на недавно одржаној промоцији књиге – мјузикла „Мала принцеза хармонике“

С.Г. – Професоре Живковићу, разговор са вама постаје енциклопедијски. Чињенице које сада објављујемо достојне су антологијског приказа. Фестивал Народне Музике Илиџа, оформили су Ваши родитељи!

С.Ж. – Да, то је истина, баш као што су били иницијатори и других најзначајнијих фестивала. Радојка и Тине су били једни од оснивача Фестивала Народне Музике Илиџа, као и познатог Београдског Сабора.

С.Г. – Да ли располажете тачним бројем кола и песама које су настале у музичком опусу Ваших родитеља, јер сигурно да не постоји нико ко би могао да поседује тај податак?

С.Ж. – Знам да је тај број огроман. Не бих могао да кажем тачан број јер никада нисам имао времена да се детаљно бавим тим, али оно што могу рећи, а што је занимљивост, јесте како је моја мајка добијала инспирацију за настанак тих мелодија. На пример, постоји коло које је посветила мени. То је “Слободаново коло“. Као основну музичку линију то коло има мелодију успаванке којом ме успављивала моја бака, мајка моје мајке. Радило се о успаванци: “Лула Лушке, на Морави крушке“. Када слушате то коло уочавате мелодију те успаванке. Моја мајка је увек користила инспирацију из стварног живота. Такође, познато “Тракторско коло“, посвећено земљорадницима, као инспирацију користи ритам рада и вибрације тракторског мотора.
Као илустрацију овог животног стила, дозволите ми да поменем још један податак везан за период школовања мојих родитеља код мог деде, маминог оца, хармоникаша Тихомира Томића а који илуструје не само о каквом се стилу радилo већ сведочи и о нивоу резултата рада са мојим родитељима. 1935. године када је моја мајка имала 12 а мој отац 17 година, учествовали су у Крагујевцу на првом такмичењу хармоникаша и певача тадашње Краљевине Југославије. Учествовало je 67 извођaча. Радило се о сениорском такмичењу и моја мајка се чудила како је могуће да као малолетна учествује на такмичењу тог нивоа. Међутим, она је тада освојила прво место. Мој деда Тихомир Томић освојио је друго док је трећа награда припала мом оцу. То је у ствари била потпуна победа живог стила музичке интерпретације.
Међутим, вратимо се питању. То је огроман посао. Можда ћу једног дана када будем у пензији имати времена да то објединим. Број песама је огроман. Готово сигурно да ћу то урадити и хвала на идеји. На пример, успео сам комплетирати списак кола моје мајке. Та бројка се креће око 100 кола, можда и више, али то је огроман посао који захтева много времена. Још већи ниво радa захтева чињеница да су њена кола програмски орјентисана. На пример, коло посвећено њеном брату, Ралету, Радосаву, је пример jeдинствeног музичког израза с обзиром да има такозване репетиције које су ретке у облику кола. Поменимо да се уз тај број мора додaти исти ако не и већи број ауторских песама. Дакле огроман посао за који сада немам времена.

 

С.Г. – Ваша порука свима који и даље у срцима чувају ехо две хармонике које су биле и остале нераздвојне, Ваше мајке и Вашег оца, Радојке и Милутина Тинета Живковића, и онима који и даље живе на ивицима тог еха?

С.Ж. – Једино да им пожелим да и даље наставе да уживају у њиховој уметности стварања и извођења. То је наше, национално, вредно сећања и очувања. “Божији благослов. Нека траје. Не само због оних који их воле, јер они који могу да дају не траже ништа за узврат. Чак ни љубав.“ Ни лепших ни садржајнијих речи, као створених за завршну страницу сећања посвећеног именима која су обележила епоху Радојке и Милутина Тинета Живковића, чији звуци хармонике и сада одзвањају дворанама небеског сећања.

„Српска стварност“ / Борислав Ждралић, Мелбурн, Аустралија /

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here