- 05. 2019.
Академски сликар Озренко Мркић у српској заједници у Канади важи за истакнутог српског уметника који од сликарства живи. Тим послом се бави већ 35 година, аод којих је четврт века у Канади. Занимало нас је како се од сликарства живи. Повод за разговор је била његова влика изложба у Торонту у галерији Српске Националне Академије, на којој је представио 75 својих радова.
Исповест уметника
Најпре о приређеној изложби:
“Недавна изложба ме је прилично потрошила. Осећам се као издувани балон.Припреме за излобу су трајале најмање три месеца. Било је напорно и било је пуно непланираних активности, које човека исцрпљују. На Изложби, на релативно ограниченом простору, сам представио 75 радова. Искрено, нисам био свестан да се ради о тако великом броју радова. . Није било једноставно толики број слика поставити на зидове релативно мале галерије а да не конкуришу једна другој и да се не изгубе у тако великом броју. Велики број тих слика су нове, никада раније нису биле представљене јавности и настале су у периоду од последњих годину дана. Остале слике су моје омиљене слике, које су ми посебно драге, које познаваоци мог стваралаштва знају и које су део моје колекције из периода од 2102. године, које сам назвао “Невини кривци”. То су портрети настали случајно, ту су представљени различити људски карактери, гласници поруке садржане у наслову. Било је заиста напорно све то издржати, међутим, после деценија рада знате да живот тече даље и почињете све испочетка. Лично задовољство и задовољство публике , оним чиме сте се представили, њихови утисци и кометари, морам бити искрен, годе и то даје снагу и то вас тера да наставите да стварате“.
О галерији Српске Националне Академије:
“Срећан сам што српска заједница у Торонту има своју галерију, простор на коме се најчешће представљају српски уметници. Галерија је релативно нова, али људи који воде галерију су изузетни, добронамерни, велики ентузијасти, који у овој фази рада морају да много тога импровизују, градећи сопствено искуство. То су људи који, поред својих редовних обавеза и послова , успевају да нађу снаге и да се баве и галеријом. Међутим, за тако озбиљан посао, то није довољно. Мислим да им је неопходна и финанцијска и морална помоћ институција (државе, конзулата, спонзора). Они су, самим називом галерије, преузели веома озбиљну улогу “презентера” српске културе, српског наслеђа.
С обзиром да имамо јако богату историју и културу то није нимало лак посао и требаће им пуно енергије да истрају, издрже. Многе ствари морају да се мењају и усаврше да би галерија увек била отворена и имала публику. У Торонту живи велики број наших ликовних уметника, песника, књижевника, музичара… које треба привући у тајј простор, обогатити га разноликошћу, освежити младошћу и новим идејама. Зато им треба помоћи и зато је нужна помоћ матичне државе, која нема свој културни центар, али овакве институције могу то да надоместе и зато је нужна та момоћ“.
О публици:
„Ја сам већ дуго сликар. Знам да није довољно само да сликаш, јер ако се то што радиш не види, онда и не постојиш, твоје стваралаштво нема смисла. Ја се нисам стидео ни уличних изложби, иако сам паралелно излагао и у реномираним галеријама. У том процесу сам упознао много различитих људи, сакупљао адресе, бројеве телефона и позивао их сваки пут кад нешто представљам. Многи ти случајни сусрети претворени су у пријатељство. Велики број моје публике сада моји пријатељи, без којих би све било незамисливо. Овде у Канади имам пријатеље “Новине Торонто” које редовно прате моје изложбе и на томе сам им бескрајно захвалан. Људи прочитају најаву догађаја, заинтересују се и дођу да вас виде. Овогодишња изложба је имала сјајну промоциију и овде, па чак и у Србији, захваљујући помоћи пријатеља. Пет, шест портала који се баве културом је најавило догађај. Зато моје изложбе представљају културни догађај на који људи радо долазе. Није лако ал’ је лепо“.
Да ли се од уметности може лагодно живети?
“Не – не може се живети од уметности. Или мало је оних који су у томе успели. Уметници који су искрени, то могу само потврдити. Барем ја не могу лагодно да живим, иако моје слике имају купце. Продајем доста слика, много више него многе моје колеге. Али, то није довољно за лагодан живот. Улажемо огроман рад, који је нажалост слабо вреднован. Ипак, преживљавамо и радимо оно што волимо. Успевамо да покријемо трошкове живота и рада – стан, храна, школа…, најам галерије, оглашавање, “wеб сите”, материјали и алати су скупи… платна, боје, хемикалије, рамови, ексерчићи, кукице – ово звучи к’о рефрен из неке Чолине песме . Посао којим се бавимо је велико задовољство. Бавити се оним што вас чини срећним је привилегија. Зато и моја порука младим уметницима: Уживајте у ономе што волите, све остало је спордно!
„Српска стварност“
