- 04. 2020.
Мирјана Живановић, Београђанка, магистар нордијског језика и дипломирани полтиколог за међународне односе, од детињства је заљубљена у Скандинавију. У слободно време пише песме и приче на оба језика, српском и норвешком. После студија скандинавистике, у Норвешку је дошла пре 12 година на даље студије и – остала. Ради као наставник норвешког језика и друштвених наука у средњој школи и потпредседник је Српског академског друштва у Ослу. У свом писму преноси како се Норвешка суочила са борбом против коронавируса.
Среда, 22. април, 8 сати је ујутру, а мени би ускоро требало да почне онлајн-настава у средњој школи у којој предајем. Да ли ће ми час почети на време, лутрија је из више разлога. Један, важнији од свих су деца, јер имам једног дечака од 6 година који још увек иде у вртић, и једног од 7 који иде у други разред основне школе.
Многи вртићи широм Норвешке су од понедељка добили зелено светло од Владе да отворе своја врата и за децу родитеља који не раде у “критичним” делатностима, али нису били у обавези да то учине одмах. Општинама и градским општинама је држава дала клизне датуме и одрешене руке при доношењу одлуке када ће поново примити сву децу.
Наш вртић се отвара данас, у среду, 22. априла. Вртићи ће бити отворени у зависности од простора, броја запослених као и проналажења адекватне замене здравствено угрожених запослених, који по препорукама лекара не би смели да долазе на посао. За добру организацију је, наравно, потребно време.
Нас су у више наврата контактирали из вртића и анкетирали нас, између осталог, о потребама наше породице. Вртићи ће највероватније имати скраћено радно време, деца ће бити у малим групама од по петоро, више ће прати руке, већину времена ће проводити напољу, храна коју ће деца јести биће искључиво ужина коју су донели од куће, а биће им ограничен и приступ неким играчкама. Ово су само неке од најважнијих мера. Ми, родитељи, када чујемо овакав списак предострожности, а у могућности смо да предлажемо и утичемо на решења, не можемо, наравно, осећати ништа друго до бескрајну захвалност, јер стичемо утисак да су деца у рукама некога ко заиста брине о најважнијим стварима у овоме тренутку.
Мирјанини синови за компјутером
Други син сасвим сигурно креће у школу следеће недеље. У ђачке клупе се враћају најмлађи ученици, од првог до четвртог разреда. Биће интересантно видети какве мере спречавања ширења заразе могу саме школе да уведу, јер је број деце по запосленом много већа него у вртићу, а мале групе од петоро се и ту спомињу као једно од решења. Супруг и ја не бијемо главу много око тога, већ гледамо да сваког дана урадимо оно што је неодложно а тиче се посла, и одложимо оно што се одложити може.
Интернет нам је код куће одличан. Супруг се бави информатиком, а ја радим у школи која има одлична решења за дигиталну наставну – што би значило да ми наш посао можемо, мање-више, да обављамо без проблема преко интернета. Наравно, није све идеално, јер се морамо посветити деци која траже пажњу, треба им спремити оброке и помоћи око домаћег који старији син добија преко интернета и ради преко iPed-а који је добио у школи, а он са својих 7 година није самосталан, а и није научио да рад на домаћем не значи укључивање игрица или Јутјуба. Једном речју, није све савршено у нашем „дигиталном рају”.
Српски језик преко Гугла
Учитељице из Српске школе, која ради под окриљем Српског академског друштва из Осла, држе наставу за све малишане који похађају школу, преко дигиталне Гугл-учионице. То је наравно једна од малих радости српске дијаспоре која је омогућена уз директну помоћ српске државе.
Супруг и ја расправљамо и о томе да ли да преузмемо апликацију коју је лансирало норвешко Министарство здравља, „Стоп зарази” (Smittestopp), које има за циљ да прати кориснике и њихово кретање, као и ко има вирус, те да их обавештава да ли су били у контакту са зараженима – што наравно покреће низ етичких дилема.
До сада је апликација преузета више од 750.000 пута што говори да је поверење Норвежана у државне институције јако високо. Кад се сетим колико су нас пута из вртића звали да нас питају за наше мишљење и потребе, то поверење ми је потпуно јасно и нагињем ка томе да га и сама укажем норвешкој држави преузимањем и активирањем апликације.
Толико поверења некоме може, ипак, звучати парадоксално када се узме у обзир да су сви норвешки стручњаци у здравству све време отворено говорили колико мало знају о вирусу, а том ставу се на много начина приклонила и Влада.
Ипак, све време су чињени конкретни и аргументовани напори да се донесу одлуке које су за добробит свих. Ова апликација је само један од резултата, од којих је највећи, ипак, да је стопа ширења заразе у Норвешкој тренутно изузено ниска.
Напори су, чини се, уродили плодом. Стручност се овде огледа и у томе да се призна кад нешто не знаш и потражиш одговоре уз помоћ из различитих струка, и наравно, самих корисника, то јест нас, “обичног” света.
Посао преко интернета штеди време
Волела бих да могу да се, као наш пријатељ из Фредрикстада на крајњем истоку Норвешке, потпуно „изолујем од изолације”. Дејан Крунић, директор развоја једне озбиљне ИТ компаније из Осла, Адера, такође има двоје деце, старије и самосталније од наше, и супругу, Данијелу Крунић, која ради као медицински техничар. Дејан је пре епидемије коронавируса путовао сат и по до посла у једном смеру, а сада је тога поштеђен, што га чини изузетно задовољним.
„Због Ковида-19 су нам свима могућности на неки начин ограничене, али опет ми, као фирма, која ради с технологијама, видимо да је у ствари сад много битније управо то што технологија коначно може да се користи на прави начин, да можеш да седиш било где и да радиш. Међутим, проблем може опет да настане, јер наше муштерије не користе технологије на исти начин као ми, једноставно им није свакодневница да користе комуникационе канале које ми користимо.
Ситуација је код нас таква да су сви људи из канцеларије послати на 60% принудног одмора. Међутим мој радни дан је мање више исти као и пре, јер радим и као технички директор на неким већим пројектима и имам тимове у Чешкој, Пољској и Норвешкој. Не морам да трошим 3 сата дневно у превозу. Користим технологију максимално колико могу, код куће имам мало бољу опрему, па ми је сада чак боље.
У Норвешкој је брз интернет, што је велика предност, а и то што се технологија користи на свим могућим нивоима. Изазов је организовати састанке са клијентима где је потребно да буду физички присутни. Предузећа добијају и конкретну помоћ од норвешке државе. Такође, што се тиче социјалног система и њихових одлука, све иде изнанађујуће брзо”, каже Дејан.
Без баке је теже
Моја пријатљица, Тина Милошевић, управо је стигла из ноћне смене. Тина и њен супруг су медицинско особље и раде у 3 смене. Имају двоје деце од 6 и 1 године. Тина је на почетку епидемије провела неколико дана трагајући за пеленама и млеком за најмлађег сина, али каже да се ситуација већ после друге недеље, знатно средила. Набавка је сада мање мучи од помисли да ће њена мајка, која се задесила код њих у гостима, можда ускоро отићи, а тада ће им већ бити много теже да организују дан.
А шта ради бака у Норвешкој?
“Бака је дошла у туристичку посету. Требало је да се врати за Србију, али летови су отказани и на списку је амбасаде за повратак”, каже Тина.
Тина је забринута и у вези с мајчиним повратком и могућношћу борвака у карантину с непознатим лицима где је шанса за заразу већа, али и за оца код куће који има више од 70 година и сам је. Али, како каже, није све тако црно. Добро је, рецимо, то што, уколико се деси да мајка прекорачи дозвољени период боравка у Норвешкој, неће сносити никакве последице. Норвежани су, такође, на доста једноставан начин решили ситуацију око лекова особа које принудно бораве у Норвешкој. Довољно је да Тина оде код свог лекара опште праксе или у дежурни дом здравља с мајчином терапијом, и тамо ће јој преписати рецепт за лекове које може да подигне у апотеци.
Ипак, Тинине бриге нису везане само за мајку. Тина с посла стиже из ноћне смене у 8.15 ујутру. Уморна је, неки пацијенти су уплашени, не спавају, па их је потребно умиривати током ноћи, а они као установа где нема сумње на инфекцију, немају заштиту. То за Тину значи само једно – ризик.
„Ту где ја радим су приватне стамбене јединице с континуираном здравственом негом – разни профили, млади као и стари, живе у својим становима и потребни су им различити нивои неге. Они, као и сви други грађани, живе нормално, крећу се, иду у куповину. То значи да они могу да се заразе и не знајући, да заразу пренесу мени, а ја другима. Чак 70% станара су ризична група.
Посете нису забрањене, али не може нико да уђе без попуњавања шеме о властитим симптомима и симптомима ближњих. Посете не могу да се забране јер је то њихово људско право – али би укидање могло да смањи ризик од заразе. С друге стране они су изразито дисциплиновани и многи од њих нису видели чланове породице током целог овог периода. Уморна сам, уместо да одем да спавам, морам да се посветим деци. Легнем око 9-10 и спавам највише до 15 сати. Остало време иде на шетње, забаву, пажњу деци као и испите. И супруг и ја смо медицински техничари из Србије, али неговатељи овде, па завршавам студије да бих добила ауторизацију за техничара”, каже Тина.
„Српска стварност“ / Мирјана Живановић – Норвешка /
