- 01. 2020.
На сцени је заменио Пласида Доминга, а био је и у дуету са највећом дивом данашњице. Очекују га наступи у Бечкој опери и лондонском “Ковент гардену”, а и рекордних 14 извођења “Риголета” у париској опери “Бастиља”
Светска оперска звезда, наш Жељко Лучић поново је сезону започео у великом стилу – насловном улогом у “Магбету”, на отварању “Метрополитена”, и у дуету са највећом дивом данашњице Аном Нетрепко. Мада су насловне улоге у највећим оперским кућама одавно његов фах, на отварању овогодишње сезоне у Мету, Лучић се, ненадано, као Магбет појавио уместо Пласида Доминга. Наиме, шпански тенор је, због оптужби за сексуално узнемиравање, дан уочи премијере раскинуо сарадњу са њујоршким “Метом”, па је Лучић имао само један дан да се припреми за гала представу на отварању.
– Искрено, чини ми се да је то све престрого, да је све узето превише озбиљно – каже, за “Новости”, Жељко Лучић о скандалу који је потресао уметнички свет. – Пласидо је, како сам негде прочитао, изјавио да прилике које су владале седамдесетих и осамдесетих година не могу да се пореде са овим данашњим и слажем се са њим. Чини ми се да смо сада сви постали “препоштени”, високо морални, па је кажњиво и погледати некога, а камоли дотакнути.
Лучић додаје да је Америка такво друштво које многе ствари, једноставно, види и прихвата другачије од Европљана, који су толерантнији.
– Тако је и Доминго изгубио све своје ангажмане у САД, док у Европи и даље доживљава овације.
Наш баритон се присетио догађаја са почетка сезоне.
– Било је, можда, и мање од 24 часа када сам добио позив из “Метрополитена “да певам прву представу и све остале. Ја сам три деценије у овом послу, па то није било толико страшно, али јесте један мали шок. Јер, спремао сам се за Магбета, за те касније датуме, тако “подесио” свој биоритам, а онда је све морало знатно да се убрза. Да се одради сва припрема, листање партитуре, проба, подеси концентрација…
На наше питање да ли је уопште било времена за пробу, Лучић каже да јесте – за једну, али одмах додаје:
– То је “моја” продукција, која ми је позната још од самог почетка. Ову продукцију Адријана Нобла сам радио још 2007, на њеној премијери, и не знам још колико пута од тада отпевао.
И са Лејди Магбет, Аном Нетрепко, Лучић је често делио сцену, у “Магбету”, “Тоски”… а критика их је увек обасипала похвалама.
– Када имате таквог партнера, са којим се већ добро познајете, све је лакше него кад имате неког “новог” на сцени. Мада, после 30 година нико од нас није нов, сви смо ми старо друштво, добро се познајемо, често сарађујемо, знамо добро шта ко треба да ради, па нам ниједна нова продукција не представља проблем. А тек ако је у питању нешто што сте већ радили заједно, онда је сваки следећи наступ само “последња обрада драгог камена”.
Цењен и препознат као водећи Вердијев баритон, Лучић је годинама унапред “распродат”. Само у овој сезони очекују га наступи у Бечкој опери и лондонском “Ковент гардену”, али и крајем јуна рекордних 14 извођења “Риголета” у париској опери “Бастиља”!
– Ако преживим као Риголето, причаћемо. Мада, имао сам ја тих маратона и раније. Ове године сам у Чикагу певао маратон “Травијате”, десет представа са једним даном паузе између. Ово у Паризу биће, ипак, нешто посебно. После тога се закључавам у стан, у карантин и не проговарам до јесени. Ако желим да певам са 80 година, као неки, морам чешће да правим паузе. Основни задатак оперског певача и јесте да чува глас, ништа друго није битно.
Лучић одавно има устаљен репертоар, за њега су резервисане само главне улоге. Тешко је пребројати колико пута је излазио на сцену најпознатијих оперских кућа као Магбет, Риголето, Јаго, барон Скарпија, Набуко, гроф од Луне… Нове улоге, каже, не жели да учи.
– Не зато што сам лењ, већ зато што је ово што певам сада, као и последње три деценије, оно што волим и у чему уживам. Немам ништа против модерне музике, барока или романтизма, али ово ми је најдраже и ту се осећам као код куће.
Са њим се слажу и публика и критика. Примећујемо, ипак, да су његови јунаци као по правилу најлошији представници људског рода, тирани, убице, прељубници…
– Нема баш много романтичних баритонских улога, моји су ликови зли, кад размислим, не зна се који је гори. Ја или неког проклињем, или од неког бежим, или убијам жену јер се “љубавише са неким тенорима”, или мене убијају… Таква је судбина нас баритона. Сву негативну енергију која се скупи у мени од живота, кад се дочепам такве улоге ја “истресем” на сцени. То ми је као терапија – полушаљиво каже Лучић.
Мада је Њујорк његова “друга кућа”, овај рођени Зрењанинац решио је да се одмори од прекоокеанских путовања и да више времена проведе у Европи и у Франкфурту, где живи са супругом и синовима.
– Можда ће да звучи препотентно, али морам да направим паузу, што се мојих одлазака у Америку тиче. Од 2001. и мог првог наступа преко Баре у Балтимору, а онда у Сан Франциску, Лос Анђелесу, Њујорку, ја сам од тих 18 година тамо провео скоро седам. Сад следи мала пауза, па се 2022. враћам у “Метрополитен” – објашњава Лучић.
Славни српски баритон не крије задовољство што се после тренда модернизације познатих опера, нове продукције полако враћају коренима.
– Кад се ради о класичној продукцији, онда ту нема неких великих разлика, не можете да очекујете чудо. То је још давно, у заградама, у клавирској партитури, записао сам композитор. Он је знао најбоље, и нема потребе да се измишља. Ови који воле да измишљају нове верзије имали су своје време. Пре неколико година проналазили су разна чуда на сцени, трудили се да упропасте што је више могуће, али је, хвала богу, све то с временом изгубило смисао и вратило се коренима. Ако идете у оперу, главни циљ је да чујете певаче, да чујете музику, а не да вам пажњу одвлаче разним вратоломијама, екстремним сценографијама – сматра Лучић.
Док публика широм света ужива у његовим наступима, домаћа публика ће, нажалост, још дуго чекати да чује нашу највећу оперску звезду у некој од његових препознатљивих улога. Последњи наступ у Србији је био независтан од позоришта, када се прошле године, на рођендану Радио Београда 2 на Коларцу, појавио као специјални гост, отпевавши неколико познатих арија. Како сам каже, за сада нема никаквих најава нити позива.
– Такве ствари захтевају дугорочно планирање – закључује Лучић.
СИНОВИ ХЕМИЧАРИ
ЛУЧИЋЕВИ синови радо слушају свог оца, кад год могу долазе на представе, а имају и своје фаворите. Старијем сину Страхињи се свиђа “Тоска”, док млађи, Александар, воли “Травијату” и “Риголета”. Али, уместо уметности, да можда крену татиним стопама, изабрали су – науку!
– Обојица су хемичари. Како, зашто, од кога, немам појма. Мада, тако су, вероватно, и за мене говорили. Момци су се “заразили” хемијом још у основној школи. Страхиња је завршио мастер, планира и докторат, млађи је још на студијама. Надам се да ће кућа и околина остати на месту – шали се Жељко.
„Српска стварност“ / Ана Попадић /
