- 06. 2019.
Учесници данашње трибине, одржане поводом 20 година од егзодуса Срба са Косова и Метохије, осим представника власти и историчара, били су и неки од избеглих, међу којима и студенткиња Јефимија Ђиновић, која је тада имала само четири године.
Она је испричала да је њена породица напустила Ђаковицу у ноћи 30. јуна 1999. и отишла код родбине у Краљево, те додала да све што је њена породица имала остало је у њеном родном месту. Каже да, иако је била дете када је почела НАТО агресија на Косову и Метохији, звук застрашујућих пројектила и сирена за ваздушну опасност чује и данас, али је сада свесна да је то био звук смрти.
”Био је мај 1999. године, играла сам се у дворишту своје зграде у Ђаковици, а поред мене је била моја мајка у осмом месецу трудноће. Изнас нас су се ођедном појавили НАТО авиони и испалили пројектиле на оближњу полицијску станицу. Од силине ударца попуцали су прозори, летеле су камене громаде, а једна је погодила моју маму у главу”, присетила се Јефимија једног од најпотреснијих дана у свом животу на данашњој трибини ”20 година од егзодуса Срба са Косова и Метохије”.
Испричала је и да је по окончању агресије, све већи број Срба страхујући за безбедност из дана у дан почео да напушта Ђаковицу.
”Моја мама је желела да се моја сестра Анастасија роди у Ђаковици, иако у болници више није радио ниједан Србин. Ипак, на наговор мог стрица, одлучили смо да напуштимо град”, рекла је Јефимија. Каже да се осећа непријатно када чује да је избеглица јер то, истиче Јефимија, не може бити у сопственој земљи.
”Прихватам само да сам протерана, са неописивом жељом да се једног дана вратим у Ђаковицу”, навела је студенткиња.
На трибини је говорила и Драгица Божанић из села Оптеруша код Ораховца, која се кроз сузе, ноћи 17.јула 1998.године када су припадници ОВК напали њихову кућу, а следећег дана одвели њеног 16-огодишњег сина Немању, супруга Младена и блиске рођаке за које ће касније сазнати да су убијени.
”Сада ће 21. година од како сам изгубили сина и супруга. И кад умрем, нећу бити мирна док не сазнам где су и како су убијени моји најближи”, испричала је Драгица која је, каже, о злочинима ОВК неколико пута сведочила пред судовима у Призрену и Приштини.
Драгана Мајсторовић, мајка отетог 17-огодишњег Ивана, испричала је да је њена породица до 1999.године живела у Приштини верујући у заједнички живот са Албанцима и после НАТО бомбардовања. Насилно су, како је рекла, избачени из стана и протерани у Косово поље код Драганиних родитеља. ”Мој син је био веома нестрпљив што се школа не наставља, па смо га уписали у четврти разред гимназије у Лесковцу.
Иван је са комшијом Драганом 19.августа 1999.године кренуо за Лесковац и од тада се обојици губи сваки траг и воде се као нестали”, рекла је Мајсторовић. Додала је да о њиховом нестанку никада није покренута истрага без обзира на све апеле и молбе, чак и у КФОР-у који је, каже, само узимао податке, а истрагу нису спровели.
”На телевизији сам 2002.године случајно сазнала да је случај мог сина Ивана и комшије Драгана затворен јер нема довољно сведока”, испричала је Мајсторовић и додала да не одустаје од тога да сазна шта се десило са њеним сином.
Председник Удружења Срба Косова и Метохије Драгослав Лазић рекао је да је намера данашње трибине да се одговори на обележавање у Приштини где се слави улазак НАТО-а и ”ослобођење” Косова и да се проговори о томе шта се на КиМ дешавало од 1999.године до данас.
”Предуслов за прекид бомбардовања и сатирања српског народа било је да се дозволи да у јужну покрајину уђу међународне снаге под окриљем УН на основу Резолуције 1244. Њихов основни задатак био је да осигурају мир и безбедност подједнако за све на територији КиМ, што нису учинили”, рекао је Лазић.
„Српска стварност“
