16.12.2018.
Епархија рашко-призренска прославља хиљадугодишњи јубилеј од првог писаног спомена Призренске епархије у првој хрсовуљи византијског цара Василија II.
Јутрос је у Призрену уз литургију у Саборном храму Светог Ђорђа Епархија рашко-призренска обележила значајан јубилеј – 1.000 година постојања.
Литургију је заједно са другим архијерејима Српске православне цркве служио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије.
Синоћ је служено Вечерње Богослужење у Цркви Богородице Љевишке у Призрену, а у сали Призренске Богословије је након тога умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије одржао предавање са темом „Хиљаду година Призренске епархије“.
Јутрос од 9.00 сати у Саборном Храму Светог Великомученика и Победоносца Георгија служена је света архијерејска литургија коју ће заједно са другим архијерејима Српске православне цркве служити епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије.
Призренска епархија се у периоду од 1019. до 1219. налазила се под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Цар Василије ИИ је одмах по освојењу Охрида издао три повеље охридском архиепископу Јовану, „којима је био утврђен обим Охридске архиепископије… према првој повељи, која је издата 1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија. То је уједно и први записани податак, где се помиње Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и Српског народа.
При оснивању „Призренска епископија била је трећег степена, обухватала је област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, имала је петнаест клирика”. Ти класични предели углавном остаће кроз читаву историју ове епархије. Њено седиште било је у Призрену, али из тих најстаријих времена нема података при коме се манастиру или цркви то седиште налазило. Сматра се да је било при цркви Богородице Љевишке. Године 1214. Призрен је дефинитивно припојен Србији.
Епархија рашко-призренска је кроз своју историју увек била бедем према инославнима, несловенима и несрбима, историју Цркве немогуће је одвојити од народне историје. Кад знамо да је ова епархија основана пре немањићског периода, и да је заузимала једно од централних места Немањићке државе, није чудо што је у својој огромној, бурној и славној прошлости, па све до данас, имала великих успеха, а и великих искушења. Њен највећи успон био је у доба Немањића, а опадање и велика голготска искушења имала је у периоду турске владавине, што се одражавало у гоњењу њених епископа, малтретирању и убијању свештеника и српског народа, а такође и у присилиим сеобама, којих, нажалост, има и у наше време.
Пошто се Епархија рашко-призренска налази на Косову, – њена историја увек је била у знаку Крста и Васкрса, као што веома виспрено и надахнуто запажа и наша позната књижевница Исидора Секулић која каже: „Косово је гроб, гроб у који је све закопано, а васкрс иде опет преко гробова!”
„Српска стварност“ / Епархија Рашко – призренска /
