1. 06. 2021.

Литургија поводом обележавања 950 година од оснивања манастира Прохор Пчињски и 700 година од упокојења краља Милутина, који га је у 14. веку обновио, коју служи патријарх Порфирије, почела је данас око 09.00 часова у том манастиру.

Велики број верника присуствује литургији у манастиру, који је према предању подигао у 11. веку, односно 1070. године, византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском „Мироточивом“, који му је прорекао да ће постати цар.

У оквиру свечаног обележавања биће одржана и свечана акдемија којој ће присуствовати председник Србије Александар Вучић, који је и покровитељ прославе, а портпарол Епархије врањске свештеник Далибор Јовић, раније је казао за Танјуг да би свечаност требало да буде прилика и да председнику Србије буде додељен орден Епархије врањске „Преподобни Прохор Пчињски“.

Патријарх Порфирије у манастиру Прохор Пчињски: Молитва Христова позив на јединство

Патријарх Порфирије поручио је да је молитва Христова његовом оцу позив на јединство и то не на било какво јединство, не на јединство у идеологијама овога света, не на јединства која нас деле од других, него на јединство управо у Христу.

Током литургије прочитан је одломак из Јеванђела по Јовану, која се зове Архијерејска молитва Христова, а у последњој реченици је молитва Христова Богу у којој Бог моли за све: “Молим те, Оче, да сви једно буду”.

Патријарх каже да му је један човек рекао да је народ уморан од подела – на ми и они, на наше и њихово.

“Јединство разбијамо пре свега ми сами, различитим фанатизмима, осуђивањем једни других, оговарањем, завишћу на успеху онога другога, делимо себе различитим врстама искључивости и фанатизмима”, поручио је патријарх окупљеним верницима.

Додаје да се јединство разбија осећањем некога да је бољи од других, да је позван да буде судија другоме, да види мане другога, да види грешке другога, а да не види себе, своју таму, мрак који носи у себи.

“Не види потребу за тим да пронађе Христа у себи, не види потребу за тим да се мења, да прашта и тражи опроштај, а то значи да расте у Христу и тако расте у сваком јединству са сваким који је његов ближњи, а позван је сваки да буде ближњи јер други је оно како га ми дефинишемо, други је онакав каквог га ми видимо, други је непријатељ само ако смо га ми тако дефинисали”, навео је патријарх.

Каже да се делимо и онда када бирамо да будемо екстремно либерални, модерни, да нас похвали свет, да му се допаднемо, да нам аплаудира…

“Некада је било много више непријатеља Цркве Христове који су били отворени и транспарентни, знали смо ко је ко, није нас могла завести лажна, а наизглед истинита реч, а сада је много вукова у јагњећој кожи. Ми ћемо се молити и молимо се и за њих, да и вукови постану јагњад по свом расположењу, али ћемо знати да су вукови, вукови и знаћемо где је наше срце и где је наш извор, знаћемо да је то Црква”, каже патријарх Порфирије.

Истиче да Црква није институција, већ да је сабор и да су сви позвани да буду Црква, све институције, свака страна у нашем народу је позвана да буде једно у Христу, једно у Цркви.

Указује на то да, када се погледа свет који се хвали својим достигнућима, споља све је златни дворац, а изнутра у највећем броју појединаца руина, рушевине и гробови.

“И зато реч Христова изречена да сви једно буду не значи укидање слобода, не значи да сви будемо копије једни других, значи слобода, али у Христу. Да сви једно будемо у вери, онда ћемо бити једно у себи, бићемо целовити, бићемо једно у својој породици. У јединству породице биће нам здраво и село и град и држава”, каже патријарх.

Подсећајући да Исус Христ каже да нема Грка и Јеврејина, патријарх појашњава да то значи да постајући једно, нећемо се одвајати од других народа и истицати себе важнијим од других.

“Сваки народ јесте створен да буде Црква и сваки човек икона Божија и сваки је позван да буде наш брат. Знамо да смо православни Срби, али знамо и да многи људи припадајући другим народима, и православне вере и неправославне вере, овде у манастир када долазе скрушено наилазе пре свега на љубав монаха и монахиња који овде живе, али осећају и Божију љубав и од Њега добијају помоћ”, закључио је патријарх Порфирије.

Прохор Пчињски – старији и од Хиландара

Манастир Преподобног Прохора Пчињског, који се налази 30 километара јужно од Врања, данас обележава 950 година постојања и седам векова од упокојења краља Милутина, који га је у 14. веку обновио.

“Манастир је у 1070. године изградио византијски цар Роман Диоген IV, у знак захвалности што му је старац Прохор, током лова у долини Пчиње, прорекао да ће постати цар”.

Манастир, који се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали горњег тока Пчиње, у близини села Кленике, на 375 километара од Београда, био је у оквиру византијске државе све до Немањиних освајања између 1180. и 1190. године. У састав Србије улази тек крајем XII века, у време великог жупана Стефана Немање.

У историјским изворима манастир се не помиње се све до доласка на власт српског краља Милутина (1282-1321).

Раздобље просперитета за манастир, у коме је био и снажан духовни и културни центар средњовековне српске државе, завршен је доласком Турака.

Како неки извори наводе, кнез Лазар Хребељановић подигао је спољну припрату, испред Милутинове цркве, исто као и у Хиландару. Предање, каже и да је кнез, на путу за Косово Поље ту причестио и војску.

У Епархији подсећају и да неколико записа сведочи о великом страдању манастира 1817. године, као и на речи Вука Караџића: “Али, манастир одолева свему, као један од многих манастира који су у та времена били прави и једини стубови и чувари закона “ршћанскога” и имена српскога”.

У српско-турским ратовима 1876-1878. године, манастир је био један од важних центара устанка. На мети Бугара нашао се током оба светска рата – 1915. и 1941. године.

Стављен је под заштиту Закона, као споменик културе 1950. године, а 1979. године проглашен је културним добром од изузетног значаја.

Свеобихватна ревитализација манастира, чиј је комплекс други по величини у СПЦ, почела је 1986. године.

Поред потпуне обнове Врањанског конака, тада су реализовани и најнеопходнији радови на храму и осталим објектима у комплексу, уљуцујуци и стару воденицу. Уређени су порта и велики простор испред манастира, као и минихидроелектрана са акумулацијом како би се избегла свака врста загађења.

Последњи је реконстурисан Краљев конак, изгорео у пожару 2014. година.

Током ратних сукоба на тлу СФРЈ био је уточиште избеглица из Хрватске и са Косова и Метохије.

Манастир је и културно-просветни центар у којем су богословска школа, преписивацко-илуминаторска радионица, а учи се иконописацки занат.

Мошти Св. Прохора налазе се у малој поклоничкој капели у унутрашњости манастира, из којих већ скоро цео миленијум извире чудотворно миро.

Централна прослава великог јубилеја која је требало да буде обележена 2020. године, одлуком Организационог одбора СПЦ, како наводе у епархији врањској, одложена је за 2021. годину због пандемије вируса корона.

„Српска стварност“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here