Razgovor sa našim legendarnim golmanom Šoletom započeli smo na početku svetskog fudbalskog prvenstva, a završili ga posle finalne utakmice u Rusiji. Naravno fudbal je bio neizbežna tema, ali svaki razgovor sa Milutinom nikada ne može da prodje a da se ne pomene i naša svakodnevnica i ono čime su kontinuirano ispunjeni stupci svih naših novina i što Šole nosi u srcu, a to je Kosmet, odakle je sve počelo. Razgovarali smo o srpskom fudbalu i našoj reprezentaciji, ali i Americi iz koje se posle mnogo godina zauvek vratio u zavičaj. Da podsetimo Šoškić ima zdravstvene probleme sa kukovima i u poslednje vreme se otežano kreće, pa največi deo vremena provodi kod kuće.
Milutin Šoškić je danas možda najslavniji i najveći živi fudbaler sa ovih prostora. Jedan je od najboljih svetskih golmana svih vremena. Bio je u sastavu jugoslovenskog fudbalskog tima koji je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Rimu 1960, srebrnu na Evropskom prvenstvu iste godine u Francuskoj, i kome je za malo izmakla medalja na Mundijalu u Čileu 1962. Osvojili su četvrto mesto. Bio je golman u najboljem fudbalskom timu sveta. Odličja na klupskim takmičenjima teško je sve nabrojati. Fudbalsku karijeru završio je u Americi. Posle Srpskog pronosio je slavu američkog fudbala i kao trener američkih golmana doprineo uspesima američke fudbalske reprezentacije i popularnosti fudbala u Americi. Iako mu je Amerika postala nova domovina koja mu je pružila lagodan život, odlučio se za povratak u Srbiju, jer bez Kosmeta više nije mogao. Zbog Gračanice 2007. je zauvek napustio SAD.
Kada smo započeli priču sa Šoletom naši fudbaleri su tek otputovali u Rusiju. Rekao nam je da su otputovali sa velikim opterećenjem i očekivanjima. Ispratili smo ih na najlepši način, ali previse očekujemo od njih. Pa zar nije dovoljno što su se kvalifikovali za svetsko prvenstvo. Neke velike fudbalske nacije to nisu uspele. Srbi od njih očekuju ono što oni u ovom trenutku ne mogu da ispune. Mi nismo realni. Mi verujemo u čuda i kada se ona ne dogode budemo razočarani. Naravno, sreća je i u sportu vežan faktor. Ako je ne budemo imali smatram da to nije tragedija.
Podsećamo Svetsko prvenstvo je počelo 14. Juna i završilo se 15. Jula. Učestvovale su 32 nacionalne reprezentacije i 5 konferederacija. Utakmice su se igrale na 12 stadiona u 11 gradova. Finale se igralo na stadionu Lužniki u Moskvi.
Igrali su Francuska i Hrvatska. Pobedili su Francuzi sa 4:2. Postali su ponovo svetski fudbalski šampioni posle dve decenije. Zaslužili su čestitke.
Fudbaleri Srbije završili su učešće na Svetskom prvenstvu u Rusiji u grupi E na trećem mestu sa tri osvojena boda. U prvom meču savladana je Kostarika sa 1:0, a nakon toga usledila su dva poraza, prvo od Švajcarske sa 2:1, pa potom i od Brazila sa 2:0.
Nastavili smo razgovor sa Šoškićem, pošto se nismo kvalifikovali za završno takmičenje. Bila je velika odgovornost na našoj reprezentaciji i pritisak naše javnosti – kaže Šole i nastavlja: Naši momci su postigli koliko su mogli. Možda su mogli postići i više, ali nam je srća okrenula ledja. Da smo je imali mogli smo biti uspešmiji od Švajcarske. Ali, šta je, tu je. Idemo dalje. Kakvo je stanje u našem fudbalu ipak smo dobro prošli. Pa na svetsko prvenstvo se nije ni kvalifikovala jedna fudbalska sila – Italija. Nisu se ni Nemci kvalifikovali u završno takmičenje. Mnogi su verovali da će Engleska biti svetski prvak, a nisu ni medju tri najbolja tima. Zato upućujem najiskrenije čestitke našim fudbalerima koji su nas ipak odveli na najveće svetsko takmičenje u fudbalu.
Moj favorit na svetskom prvenstvu je bila Belgija. Imaju izvanredan tim. Rekao sam i pre početka takmičenja da su sjani i da će biti medju najboljima i nisam se prevario. Pobedili su Englesku i osvojili su bronzanu medalju. Mogli su i više. Čestitam na dobrom rezultatu. Za mnoge je iznenadjenje uspeh Hrvatske. Zaboravlja se da je to nastavak uspeha jugoslovenskog fudbala. Francuzi su tradicionalno bili dobri. Zasluženo su se i jedna i druga ekipa našli u finalu. Francuzi su ipak bili najbolji.
Zaključujući razgovor o fudbalu i svetskom prvenstvu u Rusiji Šole nas je još podsetio i da se SAD nisu kvalifikovale za svetsko prvenstvo, kao ni Kanada. Šta više, iz političkih razloga, bilo je inicijativa iz SAD da navijači ne putuju u Rusiju, kao i da se ceremonija uručivanja svetskog pehara ne održi u Rusiji, nego u nekoj drugoj zemlji. FIFA, naravno, nije prihvatila takav zahtev. Kratko je prokomentarisao da politika ne sme da se meša u sport i da je dobro što takvi zahtevi nisu ni uzeti u razmatranje.
Tokom razgovora o fudbalu i svetskom prvenstvu Milutin Šoškić je često spominjao i Kosovo i Metohiju, o čemu svakodnevno piše naša štampa, jer jer je pritisak svetskih moćnika da se prizna samostalnost kosovske države sve veća. Izgovarajući reč Kosovo i Metohija ostajao je bez reči i daha.
Nikada neću zaboraviti kolone našeg nesrećnog naroda koji beži sa svojih kosmetskih ognjišta. Imao sam četiri godine kada su nam balisti u Jablanici zapalili kuću i kada smo se našli u zbegu. U svakodnevnim sećanjima u licu svakog deteta iz te kolone vidim sebe. Te slike progona oživele su u meni svu patnju detinjstva, koje je najsnažnije upisano u moj život. Moram reći: da trajem još čitav vek, a moj život je pri kraju, taj zbeg i te kolone će me ispratiti kao da se dešavaju u trenutku rastanka – kaže Šoškić.
Našim političarima nimalo nije lako – nastavlja Šoškić. Pritisci su ogromni. Nije se lako tome odupreti. Ohrabruje da zvaničnici naše države odolevaju tome i verujemo da odluku o kapitulaciji neće niko doneti. To bi bila izdaja sopstvenog naroda i gotovo sam siguran da se to neće nikada dogoditi. Ovo su teški dani za naš narod i za našu državu i zato dostojanstvo moramo da sačuvamo. Milutin Šoškić, vrhunski spotista i veliki čovek, je na kraju zamolio sve Srbe i u Srbiji i širom sveta da navijaju i da se mole Bogu da Srbija nikada ne izgubi Kosovo i Metohiju, jer i samu pomisao na to ne bi mogao da preboli. Zato, kako kaže, neka svako od nas pomogne da nikada ne izgubimo taj deo srpske teritorije.
J.S. “Srpska stvarnost”
