Легендарни Јавни тужилац САД – Ремзи Кларк: НАТО агресија и отимање Космета је злочин против мира, ратни злочин и злочин против човечности

11. 04. 2021.

Поводом годишњице НАТО агресије на СРЈ угледна организација „Српска веза“, која постоји већ 25 година, објавила је књигу “78 Дана Апокалипсе – Истина оптужује“ , са преко 100 еминентних аутора из Србије и света.  Један од њих био је и Ремзи Кларк, кога је незаконито извршена агресија на једну земљу и страдање њеног народа и лично узнемирила. То је био повод за текст објављен у књизи која се преводи на енглески језик и која ће бити подељена широм света председницима држава,  истакнутим јавним личностима, библиотекама, медијима

У трагедији која траје еминентни аутори објашњавају да је циљ војне интервенције НАТО на СРЈ био да се са међународне сцене уклони земља која се успротивила новом поретку, али и да се упозоре друге земље да би могло исто да им се догоди. Србија је “додатно кажњена” тако што јој је на силу отета покрајина Косово и Метохија и направљена квази-држава. Космет је и да даље разлог притисака на Србију, оних који су је бомбардовали, да преда део своје територије, па књига представља и одбрану српског националног интереса, уз помоћ великих људи какав је био Американац Ремзи Кларк. 

Ова књига није само осврт на трагедију која се догодила и која траје, него и  полазиште за решавање питања Косова и Метохије. Аутори ове књиге знају да ће се одговорни за страдање једног народа препознати, али и не очекују наивно да ће за то одговарати. Надају се да ће дати мали допринос да они који имају такву моћ да издају наредбе за тако страшне одлуке да ће се ипак замислити, пре него што се за то и одлуче. Последице толике и такве осиљености су немерљиве.  

 Поред чињенице да је ова књига издавачки подухват, капитално дело, аутентично сведочанство, историјски белег, стручна свеобухватна анализа, документ, историјска читанка, својеврсни поменик, то је и уверљиво штиво о времену када су највеће светске силе зарад својих интереса брутално напале малу недужну и слободољубиву земљу.

У тој књизи Ремзи Кларк објављује свој ауторски текст о страдању српског народа и Оптужницу против оних који су тај злочин починили, па и неодговорни појединци његове Америке, у којој је дуго био Јавни тужилац САД. 

Ремзи Кларк, правник, адвокат, бивши главни државни тужилац САД

ДУХ ЈАЧИ ОД РАКЕТА

„Видео сам, током своја два путовања у Југославију (на почетку и при крају НАТО агресије), на стотине различитих директних напада на цивиле.“

Прошле су две деценије од НАТО агресије на Југославију са бомбардовањем које је изазвало велику материјалну штету, много људи је тада убијено, много рањено, а многи и данас умиру и умираће од последица расејаног осиромашеног уранијума. То је био злочин за који још нико није сносио последице. О томе причамо годинама и не треба престати да се о томе говори. Да је то све урађено незаконито и да су страдали невини, у то сам се лично уверио. Два пута сам путовао у Југославију, у време бомбардовања, када сам својим очима видео и изворно чуо истину која је у водећим светским медијима приказана другачије. Зато и овом приликом подсећам на оно што сам много пута већ рекао, као и на оптужницу против одговорних за почињене злочине.

Најпре указујем на оно што је својевремено рекао доктор Мар[1]тин Лутер Кинг, користећи те речи и као пролог овом сведочењу: „Највећи изазивач насиља на земаљској кугли је моја сопствена земља“.

Невероватно је да ми те речи не осећамо као морални терет, иако су оне највидљивија истина нашег времена.

Не размишљамо ни о чињеници на коју је недавно указао Брајан Бекер, кад је нагласио да ће Пентагон 300 милијарди долара потрошити на оружје. То је, заправо, само мали део тога што ћемо дати за ту намену, јер се сви подаци и не сагледавају сасвим транспарентно. Али, видљиво је да та цифра превазилази збирне војне буџете свих осталих земаља у Савету безбедности Уједињених нација. Да би се та истина мање видела, указује нам се на једно од нових „великих зала“ света, и говори како се Кинези наоружавају. А они, заправо, троше само десетину од тога, око 34 милијарде долара. Притом, не видимо и не размишљамо о томе да наше наоружање у већини чине оружја за масовно уништење. Јер управо ми поседујемо најсавршеније и најсмртоносније системе, који укључују способност за тотални екоцид. Са дословно само два лансирања из наших нуклеарних подморница типа „Трајдент 2“ можемо да покријемо хемисферу половине света, и да само у једном лансирању гађамо 408 центара људске популације. Ако су у питању два лансирања, то је 816 центара, при чему су бојне главе тих оруђа десетак пута снажније од оне која је својевремено спалила Нагасаки.

Поразмислимо сада, и погледајмо на примеру ангажовања у случају СР Југославије, шта говори и како поступа НАТО, чија смо окосница. Све док није дошло до прекида ватре, натовски војници нису крочили на Косово или у Југославију, већ су те просторе бомбардовали из даљине. Хвалили су се прецизношћу и успесима, а после је испало сасвим обрнуто. Бомбардовали су беспомоћне људе. Убили су хиљаде директним насиљем, и више десетина хиљада индиректним последицама свога дејства, због различитих убојних средстава која су користили, не мислећи на радијацију, опасна хемијска тровања, загађења околине и несагледиве еколошке последице.

Видео сам, током своја два путовања у Србију (на почетку и при крају НАТО агресије), на стотине различитих директних напада на цивиле. У тим нападима није било других циљева осим цивилних, и дејствовало се с намером да се почине најдиректније патње и страдања тих недужних људи. И, недвосмислено, то нису биле грешке. Готово све њихово бомбардовање је било такво. Морамо да запамтимо, када је рат започео, НАТО се свакодневно хвалио успесима, реферишући западној и светској јавности (коју је од почетка обмањивао), колико је српских оклопних оруђа погодио. После ће се установити да је све то било прецењено, чак и за десет пута, а у многим случајевима и апсолутно лажно. Само су непогрешиво погађали цивилне објекте и јавну инфраструктуру. У ствари, уништавали су ту државу и њен народ. Војска СРЈ им је била недокучива, због њених спретних маневара и тактике коју је примењивала.

Показало се и потврдило да нису могли сломити дух и отпор народа Југославије, али су му загорчали, отежали и уназадили живот. Учинили га јадним и тегобним и за многе наредне генерације. То су и сами знали и могли да виде, као и ја, док сам на Тргу Републике у Београду, или на његовим мостовима, гледао и по педесет хиљада људи који протестују и пркосе натовском бомбардовању. Тај народ није био заплашен и поколебан, већ огорчен и одлучан да трпи и издржи све недаће које су му наметнуте. Знало се за њихово држање и од раније, из претходне историје, да тај народ можеш бомбардовати, али не можеш му сломити дух. Можеш му отежати и ојадити живот, али не можеш му одузети будућност.

Требало би помније погледати свих 19 тачака оптужнице против одговорних у случају бомбардовања СР Југославије. То је, у првом реду, 19 начина убијања и уништавања живота. Сваки од њих је смртоносан на свој начин, неки непосредно и ефикасно, други ужасно, неки спорије и мучно, због зрачења и болести без лекова, неки због хемијских или других отрова и загађења у околини, што ће погађати и многе генерације у будућности. Неспорно је да је НАТО одговоран, јер је током 78 дана агресије користио високотехнолошке методе убијања, али без видљивих починилаца злочина. То не значи и да не постоје злочинци: инспиратори, наредбодавци и извршиоци. Са тиме се, као цивилизован и напредан свет, морамо суочити. Ако на то нисмо спремни, ако то у будуће не можемо зауставити, каква је нада овом свету?

Желим да нагласим још један аспект натовске кампање против СРЈ, а тиче се лажног оптуживања и наметања лажне кривице противнику, да би се пред сопственим јавним мнењем придобила подршка за ратну кампању. Присетимо се како су се, дан за даном, низале слике америчког бомбардовања Приштине, као тобоже прецизно и дозирано дејство по „злочиначким српским снагама“. А у стварности, било је то потпуно бесмислено, непотребно и ничим оправдано разарање срца Приштине, без икакве војне инфраструктуре. А кад је извршена натовска окупација Космета, када је војник НАТО ушао у Приштину, видели су се ужаси и последице њиховог бомбардовања. И тада су, не трепнувши, рекли: „Погледајте шта су Срби учинили Приштини!“. Тако су се изговарали и за бомбардовање Универзитета у Приштини. Био сам тамо и видео како су, петог, шестог дана бомбардовања, разнели неколико важних зграда високошколског образовања, а то нису били никакви војни циљеви. Може ли то бити било шта друго осим ратни злочин, почињен борбеним машинама које су амерички грађани платили.

Видео сам и како је уништена кинеска амбасада у Београду. И чуо бесмислене изговоре о тобожњој забуни оних који су тај објекат означили као војни циљ. Дирљива је била узвишена слика народа Београда и Југославије који оставља гомиле цвећа поред амбасаде Кине, исказујући саучешће због страдања недужних дипломата. Видео сам и како је уништена кинеска амбасада у Београду. И чуо бесмислене изговоре о тобожњој забуни оних који су тај објекат означили као војни циљ. Дирљива је била узвишена слика народа Београда и Југославије који оставља гомиле цвећа поред амбасаде Кине, исказујући саучешће због страдања недужних дипломата.

Сећам се и натовског дејства код болнице у Нишу, чији је огроман комплекс са двориштем изгледао као поприште уличних борби у неком граду током Другог светског рата. Све зграде су биле изранављене дејством касетних бомби. Видели смо и пет неексплодираних. Какав је циљ болничко двориште, погођено касетним бомбама, које су направљене да разнесу свакога у кругу од стотину метара од места где експлодирају. Отуда и не чуди што они који су спремни да их користе и на таквим местима, против цивила, болесних и немоћних, те смртоносне направе називају „мама бомба“. Кад све то видимо и знамо, можемо ли јавно рећи, ми то радимо! Ми смо то урадили! Или, неко је то урадио у наше име.

Најтеже што сам морао да кажем у Југославији било је када сам говорио на Универзитету у Београду. Осећао сам да је то окрутно, али морао сам рећи: „Ви сада трпите бомбардовање које изгледа сасвим неподношљиво, али ће бити још горе када се заврши бомбардовање“. Тек после тога следи суочавање са суштинским узроцима и последицама које су из тога проистекле, и које ће оставити дубок траг у историји народа. Са тим се сви морамо суочавати. И није довољно да буде само позната истина, већ и да по њој поступамо. Морамо пажљиво да дефинишемо шта се мора урадити, и да сагледамо суштинске процесе, са будућом улогом НАТО. Он не може и неће заменити Сједињене Државе у улози највећег носиоца насиља на овој планети, али ће зато учинити још моћнијим наше капацитете за остваривање насиља. Зато ће војници из других земаља „дежурати“ и чувати мир на терену који ће, по својим мерилима, наметнути САД. Они ће у тој улози, и са натовском униформом, морати да буду спремни да се укључе и у сукобе који из тога проистекну.

На овим просторима, уз помоћ НАТО, много тога ће се „балканизовати“, у општој политичкој фрагментацији, помоћу које се могу стварати и подстицати контролисани ратови, прекрајати границе и уситњавати територије, до најситнијих делова. И зато сам, сагледавајући суштинске поводе за НАТО интервенцију против СРЈ, био спреман да подигнем оптужницу против оних који су одговорни за почињене злочине.

Оптужница против САД и НАТО због агресије на СРЈ

Тужба

Којом се Вилијем Џ. Клинтон, влада Сједињених Држава, НАТО и други оптужују за међународне злочине и кршења међународних и домаћих закона због изазивања смрти, разарања, повреда и патње.

Ова тужба се подноси да би се прекинуло зло рата, спречила будућа кршења основних људских права, заштитиле међународне и националне организације, владе и институције и да би особе осуђене за наведена кршења одговарале за своје поступке. Владе, организације и овде наведени појединци

Оптужују се

За злочине против мира, ратне злочине, злочине против човечности и друге преступе, чиме су прекршили принципе Нирнбершког суда (Нирнберг), Хашких прописа (Хаг), Женевских конвенција (Женева) и других међународних и националних закона; За тешка кршења Повеље Уједињених нација (Повеља УН), Северноатлантског уговора (НАТО), других међународних споразума, међународног права, Федералног устава и домаћих закона Сједињених Држава, основних закона других земаља, укључујући Уједињено Краљевство, Савезну Републику Немачку, Турску, Холандију, Мађарску, Италију, Шпанију и друге владе чланице НАТО и Савезну Републику Југославију.

За тешка кршења Универзалне декларације о људским правима (УДХР), Међународног уговора о грађанским и политичким правима (ИЧПР), Међународног уговора о економским, социјалним и културним правима (ИЦЕСЦР), Конвенције о геноциду и других међународних споразума, уговора, декларација и овде наведених домаћих закона.

А. Оптужени

1. Председник Вилијем Џ. Клинтон, државни секретар Медлин Олбрајт, секретар за одбрану Вилијем Коен и команданти, адмирали, америчко особље директно укључено у одређивање циљева, посаде америчких војних бомбардера и десантних транспортних авиона, америчко војно особље директно укључено у нишањење, припрему и лансирање ракета на Југославију, особље владе Сједињених Држава које је изазвало, одобрило или пропустило да спречи насиље у Југославији пре и за време окупације НАТО и други који ће бити именовани.
2. Уједињено Краљевство, премијер Тони Блер, секретар за иностране послове, секретар за одбрану и команданти, адмирали, британско особље које је директно учествовало у одређивању циљева, посаде британских војних бомбардера и десантних транспортних авиона, британско војно особље које је директно учествовало у нишањењу, припреми и лансирању ракета на Југославију.
3. Савезна Република Немачка, канцелар Герхард Шредер, министар иностраних послова, министар одбране и команданти, адмирали, немачко особље које је директно учествовало у одређивању циљева, посаде немачких бомбардера и десантних транспортних авиона, немачко војно особље које је директно учествовало у нишањењу, припреми и лансирању ракета на Југославију.
4. Влада сваке земље – чланице НАТО која је директно учествовала у нападима на Југославију авионима, ракетама или уз ангажовање свог особља, и команданти, адмирали, особље НАТО које је директно учествовало у одређивању циљева, посаде војних бомбардера и десантних транспортних авиона НАТО, војно особље НАТО које је директно учествовало у нишањењу, припреми и лансирању ракета на Југославију.
5. Владе Турске, Мађарске, Италије и други, који су дали одобрење за коришћење ваздухопловних база на својој територији Сједињеним Државама или војним авионима и ракетама других ангажованих земаља намењеним за директан напад на Југославију.
6. Организација Северноатлантског уговора (НАТО), генерални секретар Хавијер Солана, врховни командант генерал Весли К. Кларк.
7. За осуду: свака чланица НАТО која је гласала да се дозволе војни напади на Југославију.

Б. Тачке оптужбе

1. Планирање и учешће у распарчавању, подели и осиромашењу Југославије. Сједињене Државе, Немачка, НАТО и други оптужени ангажовали су се у процесу, почев или пре 1981. године, који је имао за циљ распад Савезне Републике Југославије на много делова, поделу разних етничких, верских и других група у новобалканизованим границама и унутар њих, слабљење словенског, српског, муслиманског и другог становништва изазивањем и продужавањем унутрашњег насиља и директним нападима Сједињених Држава и неких чланица НАТО. Као последица тога, Југославија, која је имала 25 милиона становника у интегрисаном друштву и привреди, сада се састоји од много малих држава, од којих је Србија највећа. Оптужени намера[1]вају да поделе Југославију тако да сви делови Југославије имају испод пет милиона људи, од којих сваки има претежно једно етничко порекло и религију, озбиљно поремећене привреде којима углавном доминирају страни интереси, у којима две групе – православни Срби и муслимани – највише трпе, уз веома велико уништавање добара, драстично смањење продуктивности, која је сада пала за три четвртине, и изазивање сиромаштва.

Повеља УН; Декларација о недопустивости мешања у унутрашње ствари држава и заштити њихове независности и суверенитета (Декларација о неинтервенисању), 1965 УСГА Резолуција 2131.

2. Наметање, подстицање и охрабривање насиља између Срба и муслимана. Сједињене Државе и други оптужени ангажовали су се у процесу, почев или пре 1981. године, који је имао за циљ да наведе муслимане и православне Србе да крену у дуго братоубилачко насиље, ратове исцрпљивања слабећи и једне и друге. Тактика је укључивала и снабдевање одабраних муслиманских група оружјем и ускраћивања истог да би нападале друге, или се адекватно браниле у Босни; мотивисање, обуку и снабдевање УЧК оружјем за нападе на југословенску полицију и војску да би преузела контролу над Косовом за време окупације НАТО и нападала Србе и друге; спречавање спољних напора да се насиље спречи и стави под контролу; вршење, изазивање и одобравање насиља против лица расељених за време кампање бомбардовања од стране САД и НАТО, као и због копнених акција УЧК и југословенске полиције и војске; изазивање и подржавање сукоба између југословенских војних /полицијских/ цивилних група и УЧК /косоварских паравојних/ цивилних група; одобравање и пропуст да се спрече напади на расељена лица која се враћају или су остала на Косову и то и пре и после окупације Косова од стране НАТО/ САД. Године 1999. Сједињене Државе су проузроковале највећи број смртних случајева, рањавања и разарања својим ваздушним и ракетним нападима на све сегменте становништва и виталне комуналне системе.

Повеља УН, чл. 2; Декларација о неинтервенисању; Резолуција о дефиницији агресије (Рез. о агресији), 1997 УНГА Рес. 3314.

3. Спречавање и осујећивање напора да се сачувају јединство, мир и стабилност у Југославији. Од почетка својих настојања да спроведу планове о распарчавању и уништењу Југославије, Сједињене Државе су радиле на спречавању сваког мешања, преговара или других напора у Југославији, или од стране других земаља, лидера или појединаца да спрече остварење њихових жељених циљева. Њихове методе су укључивале политичке, војне и економске претње и контролу над мировним преговорима, којима је дат велики публицитет, веома сличним онима у Дејтону, Охајо, за време рата у Босни, у Рамбујеу, Француска, године 1998, који су деловали као озбиљни мировни преговори, али су Југославији понуђена само два избора: да пристане на страну војну окупацију или да очекује разорни војни напад.

Повеља УН; Декларација о неинтервенисању; Резолуција о агресији; Париски пакт 1928, чл. I и II.

4. Уништавање мировне улоге Уједињених нација. Сједињене Државе су дејствовале и принудиле друге земље да дејствују у правцу блокирања Уједињених нација како би им онемогућиле обављање дужности на основу Повеље Уједињених нација у циљу спречавања сукоба, контролисања насиља и очувања мира у Југославији, кршећи на тај начин Повељу УН и угрожавајући њихову ваљаност као међународне институције способне да очува мир и оконча зло рата. Повеља УН; Декларација о неинтервенисању; Резолуција о агресији, Париски пакт 1928. чл. I и II.
5. Коришћење НАТО-а за војну агресију против сиромашних земаља које одбијају да се повинују, и за њихову окупацију. Сједињене Државе су утицале и приморавале друге земље да утичу да НАТО допусти директне војне нападе на Југославију, што представља кршење Повеље УН уз изразито ослањање Северноатлантског уговора на америчко оружје и војну технологију, и да приволе чланице НАТО да обезбеде и финансирају већи део војних снага за окупацију Косова у догледној будућности, користећи притом богатство и моћ богатих бивших колонијалних сила из Европе против сиромашног и незаштићеног народа Југославије.

Повеља Уједињених нација; Северноатлантски уговор 1949, члан I.

6. Убијање и рањавање беспомоћног становништва широм Југославије. Почев од, или пре 24. марта 1999. године, Сједињене Државе су, без објаве рата од стране Конгреса, уз помоћ и подршку неких земаља чланица НАТО, укључујући Уједињено Краљевство, Немачку, Турску, Шпанију и Холандију, као и Мађарску, Хрватску, Италију и друге, започеле рат пројектилима и бомбардовањем из ваздуха, убијајући и рањавајући притом, често неселективно, хиљаде и хиљаде Срба, Косовара, Рома, муслимана, православаца, римокатолика, страних држављана широм Југославије и то с предумишљајем. Хаг, чл. 22 и 23; Женева 1949, члан 19; Нирнберг, Принцип VI а, b и c; Амерички устав, члан I, одељак 8, кл. II.
7. Планирање, најављивање и извођење напада с намером да се убију шеф владе, други владини лидери и одабрани цивили. Сједињене Државе су планирале, најављивале и спроводиле у дело нападе ракетама и бомбардовања из ваздуха са циљем да се убије шеф југословенске владе, чланови његове породице, други владини лидери и одређени цивили како би се уништило постојеће владино руководство и терором натерало оно и они који му пружају личну подршку на послушност.

Повеља Уједињених нација, члан 2, Конвенција о спречавању и кажњавању злочина против међународно заштићених лица (Конвенција о заштићеним лицима); Борбена правила армије САД 27-10; Извршно наређење америчког председника 12333 (Из[1]вршно наређење 12333); Женевске конвенције 1977, Додатни Прото[1]кол I (Женева 1977), чл. 48, 51.

8. Уништавање и разарање економских, социјалних, културних, медицинских, дипломатских и верских ресурса, добара и објеката широм Југославије. Почев од, или пре 24. марта 1999, Сједињене Државе су, уз помоћ и сарадњу појединих чланица НАТО, укључујући Уједињено Краљевство, Немачку, Турску, Шпанију и Холандију, и других – као што су Хрватска, Мађарска и Италија, започеле систематске нападе ракетама и бомбардовање из ваздуха на ресурсе, добра и економске, социјалне, културне, медицинске, дипломатске и верске објекте, намерно их рушећи и наносећи им штету широм Југославије са циљем да униште продуктивну, економску, социјалну, културну, дипломатску и верску ваљаност читавог друштва. Хаг, чл. 22 и 23; Женева 1949, чл. 19; Женева 1977, Протокол I, додатни, чл. 48, 52, 53; Повеља УН, чл. 2; Конвенција о заштићеним лицима; Борбена правила армије САД 27-10; Извршно наређење 12333; Женева 1977, чл. 48, 51; ИЦЕСЦР.
9. Напади на објекте неопходне за опстанак становништва Југославије. Почев од или пре 24. марта 1999, Сједињене Државе су уз помоћ и подршку других, у специфичном циљу лишавања југословенског становништва хране, воде, електричне енергије, производње хране, лекова, здравствене заштите и других ствари од битног значаја за опстанак, кренуле у систематско разарање и уништавање ракетама и бомбардовањем из ваздуха објеката за производњу и ускладиштавање хране, воде за пиће и система за наводњавање у пољопривреди, за производњу ђубрива, инсектицида, фармацеутских производа, затим болница и објеката за здравствену заштиту, као и друге објекте од битног значаја за људски опстанак. Хаг 1907, чл. 22 и 23; Женева 1977, чл. 48, 54.
10. Напади на објекте који садрже опасне супстанце и агенсе. Сједињене Државе су нападале хемијска постројења и објекте за складиштење, постројења за прераду и складиштење нафте и природног гаса, објекте за производњу вештачких ђубрива и друга постројења и места искључиво у циљу ослобађања и ширења токсичних, радиоактивних и других опасних супстанци и агенса у атмосфери, тлу, подземним водама и ланцу исхране како би се затровала човекова околина и нанела штета становништву. Нирнберг, Принцип VI; Хаг, чл. 22 и 23; Протокол о забрани коришћења у рату загушљивих, отровних и других гасова, Женева 1925 (Протокол о отровним супстан[1]цама); Женева 1977, Протокол I, додатни, чл. 48, 51, 56.
11. Коришћење осиромашеног уранијума, касетних бомби и другог забрањеног оружја. Сједињене Државе су користиле забрањена оружја за масовно уништавање и неселективно изазивање смрти и патње против становништва читаве Југославије. Упркос томе што су знале за смртоносно дугорочно дејство на живот и упркос упозо[1]рењима Америчке комисије за нуклеарну регулативу, Сједињене Државе су напале Југославију ракетама са осиромашеним уранијумом, бомбама и мецима који су изазивали ширење радиоактивних материја у атмосфери, тлу, подземним водама, ланцу исхране и чврстим објектима које су погодиле ракете, бомбе и меци са осиромашеним уранијумом, што становништво Југославије излаже опасности од смрти, генетских оштећења, рака, тумора, леукемије и других болести и код будућих генерација. У великој мери су коришћене касетне бомбе и оне су разбацивале велики број оштрих металних гелера крај болница, цркава, џамија, школа, стамбених блокова и других густо насељених места, изазивајући смрт, повреде и оштећење добара. У току је истрага о употреби других нелегалних оружја. Хаг, чл. 22 и 23, Женева 1977, чл. 48, 51, 54, 55, ПООНА – Оптужница за субверзију науке и технологије 1978 (Оптужница ПООНА).
12. Вођење рата против животне средине. Напади Сједињених Држава из ваздуха и ракетама намерно су изазивали дугорочну и тешку катастрофу животне средине великих размера у Југославији. И сами прелети авиона изазвали су загађење у атмосфери. Хиљаде тона експлозива испустиле су огромне количине хемикалија у ваздух, створиле су облаке прашине и отпадака са погођених места и изазвале пожаре који су често беснели данима. Намерно гађана хемијска, петрохемијска постројења, постројења за прераду нафте и гаса, за њихово складиштење и трансмисију у близини Београда, Новог Сада, Ниша и других већих градова изложила су огроман број становника опасном и погубном загађењу. Осиромашени уранијум који се проширио по читавом Косову и осталом делу Србије угрожаваће живот генерацијама. Хаг, чл. 22 и 23; Женева 1977, чл. 48, 51, 54 и 55; Стокхолмска декларација конференције УН о човековој околини 1972; Принципи I, II (Конференција УН о човековој околини), и др.
13. Наметање санкција преко УН, што представља геноцидни злочин против човечности, да би се постигло осиромашење и слабљење народа Југославије. Сједињене Државе су пре 1989. године започеле економски напад на Југославију са циљем да је политички униште и економски поруше. То је навело Међународни монетарни фонд (ММФ) да употреби своју најјачу шок терапију за напад на југословенску продуктивност, за повећање бремена њеног спољног дуга и за отварање националног богатства за страни капитал на тај начин што ће се уклонити трговинске баријере и приватизовати јавни индустријски, трговински објекти и службе од виталног значаја. У мају 1991. године, амерички државни секретар је обуставио све америчке програме помоћи за свих шест југословенских република и ставио вето на будуће кредите ММФ-а, што је створило огроман економски подстицај и представљало снажан политички аргумент за оне који су били политичка опозиција Београду да остале републике одвоје од Србије. Сједињене Државе су успеле да се изборе за санкције УН против Југославије, али су ослободиле санкција оне републике које су се одвојиле од Југославије. Такве санкције су опустошиле читаву југословенску привреду до те мере да би нормална стопа раста, ослобођена притисака Сједињених Држава, изискивала 30 година за повратак на ниво производње из 1989. године. Све бивше републике су претрпеле економске штете, али је Југославија, укључујући Косово, доживела много већи економски пад него фаворизоване северне републике – Словенија и Хрватска – које су данас у много већој мери римокатоличке него пре сецесије. Санкције су имале много штетније последице по живот, здравље, економију и квалитет живота у Југо[1]славији него војни напади, повећање смртности, смањење просечног људског века, погоршање исхране и здравствене заштите и смањење производње. Санкције су економски злочин, злочин против човечности и геноцид. Нирнберг, Принцип VI c, Злочини против човечности; Конвенција о геноциду; Женева 1977, чл. 48, 54, 55.
14. Стварање илегалног ад хок трибунала за злочине у циљу уништења и сатанизовања српског руководства. Сједињене Државе су преко оптужене Медлин Олбрајт приморале Савет безбедности УН да оснује ад хок трибунале за Југославију и Руанду, чиме је прекршена Повеља Уједињених нација с циљем да се униште и сатанизују лидери ових двеју земаља и угрозе лидери на другим местима. Нападајући појединачне непријатеље у ад хок судовима и оптужујући их за геноцид, оне остварују њихову изолацију на међународном плану, врше притисак на њихове земље да их уклоне са власти, корумпирају и политизују правосуђе и користе неутрално међународно право за оспоравање и кажњавање непријатеља као ратних злочинаца, а себе приказују као недужног борца за правду. Повеља УН; Статут Међународног суда правде (Статут ИЦЈ); УДХР; ИЧПР.
15. Употреба контролисаних међународних медија за обезбеђење подршке америчким нападима у било ком делу света и сатанизацију Југославије, Словена, Срба и муслимана као геноцидних убица. Оп[1]тужени из Сједињених Држава систематски контролишу, усмеравају, манипулишу, дезинформишу и ограничавају извештавање о Југославији и америчким нападима на њу у штампи и медијима да би придобили подршку јавности за интензивно бомбардовање беспомоћне Југославије, укључујући Косово, као што су то чинили у Либији, Ираку, Авганистану и другде. Међународни медији су подржавали и величали америчке политичке циљеве даљег распарчавања Југославије и других области, делећи регион, сатанизујући изабране владине функционере, друге лидере, генерале, официре и војнике као геноцидне убице; контролишући друге земље помоћу претњи јавно подржаних ракетних и ваздушних напада и обогаљујућих економских санкција и подстичући америчку јавност да прихвати и подржи будуће операције против других земаља, као и повећање војног буџета као вид подршке експанзионистичкој глобалној улози америчког војног присуства и контроле.
16. Успостављање дугорочне војне окупације стратешки важних делова Југославије од стране снага НАТО. Сједињене Државе су присилиле оптужене чланице НАТО и друге да обезбеде и подрже војне окупационе снаге на Косову, као што су то учиниле у Босни, да би физички контролисале кључне делове Југославије с циљем да спроведу трајно раздвајање и поделу држава и народа, да још више наш[1]тете становништву, да поставе баријере имиграцији из Мале Азије, арапских држава на Блиском истоку, у Северној Африци и из бивших јужних република ШСР и другде; да обезбеде тампон зону између Европе и поменутих региона, контолишући територију подељених, раздвојених и осиромашених Словена, Срба, православаца, Косовара и других; да експлоатишу ресурсе региона и да припреме и услове чланице НАТО за будуће учешће против других земаља. Повеља УН; НАТ, чл. I; Декларација о неинтервенисању.
17. Покушај да се униште суверенитет, право на самоопредељење, демократију и културу словенског, муслиманског, хришћанског и других народа у Југославији. Сједињене Државе су покушавале и покушавају да униште суверенитет Југославије, право њених народа на самоопредељење, демократске институције које је она развила и њену културу, која дефинише наслеђе, вредности и традицију њеног народа, замењујући их комерцијално корисним производима који немају никакву значајну вредност, и то са једним јединим главним циљем – да искористе сиромашне. Циљ америчке политике је да укорени уверење да само један систем функционише – капитализам – да само једна култура има своје вредности, наиме, америчка и западноевропска, и да ће се историја завршити глобализацијом америчке културе. УДХР; ИЧПР; ИЦЕСЦР.
18. Сврха жеље Сједињених Држава да доминирају, контролишу и искористе Југославију, њен народ и њене ресурсе. Дугорочни циљ свих поступака због којих се покреће тужба је доминација, контрола и коришћење сиромашних земаља у свету и сиромашних људи у Сједињеним Државама и у другим богатим земљама са циљем да се обогати и повећа концентрација богатстава и да се читава популација сиромашних, која обично има тамнију боју коже, неутралише страхом, беспомоћношћу, сиромаштвом, хлебом и играма.
19. Смисао жеље Сједињених Држава да буду војна сила и да имају моћ економске принуде. Сједињене Државе са готово потпуним монополом на нуклеарно оружје, војне авионе, пројектиле, најсавременија оклопна возила, ватрену моћ, опрему и високо развијену технологију, константно шире своју физичку моћ разарања, трошећи више на војну моћ него све остале чланице Савета безбедности заједно. Сједињене Државе користе своју огромну економску моћ да принуде стране владе да се повинују њиховим жељама, не обазирући се притом на интересе народа тих земаља. Сама претња економским санкцијама приморава земље да изађу у сусрет америчким захтевима иако је то у супротности са њиховим суверенитетом и интересима.

Ц: Тражена помоћ

1. Слобода за све балканске народе да формирају федерацију по свом избору како би остварили политичку, грађанску, социјалну, економску и културну независност и сигурност за све народе у региону. 2. Свеобухватни напори на успостављању узајамног поштовања, заједничких интереса и пријатељских веза између муслимана, Словена и свих националних, етничких и верских група на Балкану.
2. Строга забрана свих видова страног мешања или уништавања напора на успостављању јединства, мира и стабилности на Балкану.
3. Обнављање мировних функција УН и реформа УН са циљем да постану ефикаснији
4. Укидање НАТО.
5. Пуна одговорност појединаца и влада за злочиначке и друге незаконите војне нападе и економску неправду, укључујући санкције које су уведене против свих људи у Југославији, њихових живота, ресурса, имовине и животне средине, што би требало да обухвати и кривично гоњење и репарације, које би биле довољно велике да све становнике врате на онај ниво на којем би били да нису били изложе[1]ни злоделима, као и ресурсе са којима би могли да граде бољу будућност по избору народа.
6. Укидање незаконитог ад хок Међународног трибунала за злочине за Југославију и ослањање на легални међународни суд са недискриминаторском светском јурисдикцијом који би био у стању да суди у складу са законима.
7. Обезбеђивање одговарајућег приступа медијима како би се свет информисао о деструктивности коришћења оружја високе технологије од стране САД против сиромашних и беспомоћних народа и геноцидне праксе санкција.
8. Уклањање свих страних трупа са Балкана у што скоријем року као и америчких трупа из земаља НАТО и других земаља. Шири распон помоћи и реформе може се наћи у Поглављу 12 у „Тhe Fire Тhis Тime“.

Размере истраге

Истражна комисија ће се усредсредити на злочиначко понашање Сједињених Држава, уз помоћ и подршку НАТО, због доминантне америчке улоге у војним и другим нелегалним акцијама против Југославије, у којима нису имале ниједну једину жртву, а притом су проузроковале хиљаде жртава у Југославији, на опасност од даљег америчког понашања према људима у Југославији и ризик од ваздушних и ракетних напада на друге земље до којих може да дође, с обзиром на природу Сједињених Држава. Истражна комисија ће тражити и прихватити доказе за злодела од било које личности или владе који су имали везе са сукобом, због тога што сматра да се међународни закон мора равноправно примењивати. Она верује да „победничка правда“ није закон, већ продужавање рата силом оне стране која је однела превагу. Америчка пропаганда и извештавање међународних медија сатанизовали су Југославију, њено руководство, Србе и муслимане у складу са својим циљевима, али су ретко примећивали да се Југославија уништава злочиначким поступцима Сједињених Држава, као што је наведено у овој тужби.

Свеобухватни напори на прикупљању и процени доказног материјала, доносе објективан суд о сваком понашању које представља злочин против мира, ратне злочине и злочине против човечности, а давање тих чињеница на увид суду светског јавног мњења тражи да се било какав поштени напор усмери на Сједињене Државе. Истражна комисија сматра да је њено усредсређивање на злочиначке акције Сједињених Држава значајно, адекватно, и једини начин да се презентује цела истина, уравнотежена перспектива и непристрасност у примени законског поступка на ову велику људску трагедију.

Ремзи Кларк, јула 1999.

„Српска стварност“