- 03. 2021.
Годину дана већ траје пандемија коронавируса. Како из садашње перспективе изгледа тај почетак једне нове нормланости и шта нас још чека, преносимо извод из Дневника наше др Јоване Милић, лекарке из Србије, која тренутно живи у Италији, а ради у својству научног сарадника Универзитета у Модени и Ређо Емилији.
Када је 31. децембра 2019. године Кина објавила да су идентификовани случајеви пнеумоније непознатог узрока, већина људи на планети томе није придавала велики значај, већ се бавила прославом Нове године. Када се ЦОВИД-19 појавио први пут у Европи, у Француској, 24. јануара 2020, и даље је ризик за ширење епидемије Европом процењен као низак од стране Европског центра за контролу и превенцију болести.
- Феб. 2021. Када су 30. јануара 2020. године тадашњи премијер Италије, Ђузепе Конте, и министар здравља, Роберто Сперанца, саопштили да су регистрована два случаја ЦОВИД-19, већина Италијана је ипак била безбрижна, јер их је држава умирила мером забране директних летова према Кини и из Кине. Само им тада није саопштила да на аеродромима неће контролисати људе који долазе из Кине преко индиректних летова. Касније се то испоставило као велика грешка, због које је Италија била прва земља Европе која је била тешко погођена епидемијом ковида.
- фебруар 2020. У вароши Кастиљоне Д’Ада, 60 км од Милана, Ломбардија, лекару се јавља мушкарац стар 38 година (пацијент 1) са симптомима блаже респираторне инфекције. 16. фебруара у месту Кодоњо, исти пацијент се јавља у Ургентни центар, овога пута са отежаним дисањем. Дежурна лекарка се досетила да пацијента тестира на ЦОВИД-19. Лоше вести. Пацијент је позитиван и захтева лечење на интензивној нези. Још горе вести. Сазнаје се да је последњих неколико недеља имао врло активан социјални живот, укључујући и контакт с особом која је допутовала из Кине. Епидемиолозима су пуне руке посла да ”улове” све контакте. После три недеље на интензивној нези, пацијент 1 је коначно дисао самостално.
- фебруара 2020. се у Милану одиграва утакмица Аталанта-Валенсија. Већина навијача Аталанте је дошло из Бергама који је четврдесетак минута удаљен од Милана. У том моменту је у Италији било регистровано свега 15 случајева ковида. Последице овог догађаја су се виделе након месец дана, када је Бергамо у месецу марту 2020. године бележио 3,5-4 пута већи број смртних исхода у односу на исти период претходне године. Потресне слике војних камиона који у колонама превозе посмтрне остатке преминулих од ковида у Бергаму обишле су свет.
- фебруара 2020. је забележен први смртни случај узрокован ЦОВИД-19 код пацијента старог 78 година из забаченог брдског места Во Еуганео у покрајини Венето. Имао је ”само” симптоме грипа, али су се здравствене службе већ активирале након што је Ломбардија букнула. Тек ће се десетак дана касније испоставити да су кластери у Ломбардији и Венету повезани, али је то мање битно. Епидемија је већ попримила озбиљне размере.
- фебруар 2020. Декретом Владе, 11 општина је стављено у карантин. Конте је изјавио да Италија не треба да постане ”лаззаретто“ (простор који изолује болеснике од куге и лепре). Наредног дана, инфективна клиника у Модени на којој радим (покрајина Емилија-Ромања; граничи се с Ломбардијом и Венетом) прелази на ”епидемиолошки” начин рада, иако у том тренутку код нас није постојао ниједан забележен случај. Све амбуланте и саветовалишта су били отказани. Организују се смене у појачаном саставу. Сви мушкарци су обријали браде из епидемиолошких разлога. Пријатељи ван Италије, који су у местима где још није било случајева заразе, рекли су ми: ”Да нисте мало претерали?”
Предложене мере за одржавање физичке дистанце у регијама које нису биле озбиљно погођене овом епидемијом су биле исмејане, а касније се испоставило да су мере у првој недељи марта биле преблаге за оно што је уследило. Када је Италија 9. марта 2020. постала ”лаззаретто“, делује да је порука коначно послата – нема више времена. Исте вечери је железничка станица у Милану била препуна људи који су чекали возове за југ. Процењује се да је око 25 хиљада људи отишло, плативши казне за непоштовање мера карантина.
Током марта и априла 2020. године, једина релација дужине један километар коју сам прелазила је била болница – стан. Тих недеља нисам одлазила ни у маркет. Ручак је често био допреман одељењима инфективних болести, пулмологије и интензивне неге од стране пицерија и ресторана у граду, у знак захвалности у борби против ковида. У то време су се интензивно читали научни радови из Кине, јер је тада то био једини извор информација о болести коју нико од нас није познавао. Брзо смо се и ми активирали у том домену и врло интензивно радили заједно с колегама из Болоње и Ређо Емилије на великој опсервацијској студији о тоцилизумабу, који је, према нашим првим искуствима, спасао многе пацијенте у првом таласу. После тога смо нанизали још неколико научних радова служећи се нашом електронском базом података, која је направљена већ почетком марта.
У 18 часова се редовно пратила конференција за медије Штаба цивилне заштите када је саопштаван дневни биланс. Већ у другој половини марта се нико није освртао на те конференције, јер више нико није могао да слуша поразну статистику према којој дневно умире преко 500 људи од болести коју су многи описивали као „обичан грип“ или „најсмешнији вирус у историји“. Посебно је тешко падало то што пацијенти умиру сами у изолацији, а њихови ближњи немају прилику да се опросте од њих. Током другог таласа смо се постарали да се породици обезбеди улазак у црвену зону под посебним условима.
Ја сам у једној врсти ”добровољног” карантина још од средине фебруара 2020. Годину дана касније, и даље нисам „препливала Дунав“ и нисам дошла у Србију због мера ограниченог кретања. Док полако Италија улази у свој трећи талас, ја и даље носим маску, придржавајући се мера превенције иако сам другу дозу Фајзерове вакцине примила пре месец дана и безбедна сам. Али други још увек нису.
Вакцинација није само заштита појединца већ и колектива. Чувени колективни имунитет се не постиже вакцинисањем разуђених појединаца, већ оних најугроженијих који су у највећем ризику да оболе или имају тешку клиничку слику. Песма Пинк Флојда би рекла: „Унитед wе станд, дивидед wе фалл!“ Чини ми се да су се током пандемије нису често чуле поруке солидарности, заједништва и бриге за друге, бар не у довољној мери.
Одмора током протеклих годину дана практично није било. Осим два једнодневна излета до Фиренце и Венеције, када сам имала прилику да осетим драж ових градова без туриста. Била је и једна дивна изложба импресиониста у Болоњи, када сам загледана у Монеове локвање маштала о свету после ковида.
„Српска стварност“
