- 01. 2020.
Прича објављена вечерас у ударном вечерњем Дневнику и на Порталу РТС, да у иностранству има око 1,7 милиона грађана који имају право гласа у Србији, а да занемаљив број гласа и да ће тако по свему судећи бити и на овогодишњим изборима, мање упућене тера на размишљање и да потраже одговор зашто је тако? Одговор је само делимично дат, а стварни разлози су много дубљи.
Најчешће то право користе они који су скоро отишли из земље. На претходним парламентарним изборима у дијаспори је гласало тек нешто више од 6.000 бирача. Многи полемишу да ли би гласачи у дијаспори требало да имају иста права као они који су остали у земљи? Од критика на рачун дијаспоре – што тек малобројни од њих око 1,7 милиона, користе бирачко право, до оних који сматрају да дијаспора не треба ни да гласа.
Од 2004. године они који су ван границе имају право да бирају на изборима у Србији. Ни после деценију и по, не престаје полемика да ли њихов глас треба да се рачуна.
Полемика је отворена и у коментарима испод чланка о броју бирача на сајту РТС-а. У једном се наводи:
“Није фер да живите напољу, а бирате нама који смо остали, права слика се не види са сателитских канала”.
С друге стране, један коментатор је написао:
“А лепо ти је да ми оставимо пет милијарди евра годишње у Србији и плаћамо порез на имовину?”
Неки су питали зашто би им се одузимало право на гласање, када су и даље држављани Србије.
Истраживања потврђују – најлојалнији бирачи из дијаспоре су они који су скоро отишли из земље. Они који су више од деценије ван Србије, све ређе излазе на биралишта.
И не чуди кад се укалкулишу трошкови. Тзв. функционални апстинети неретко морају да пређу и више хиљада километра да би дали глас.
“У срединама у којима постоји већа концентрација наше дијаспоре, где постоји изражена жеља да гласају, ми смо тражили да се и ван дипломатско-конзуларних представништва отворе бирачка места у неким другим центрима, тако да смо имали имали Малту, Вићенцу, Сутоморе и Будву”, каже Вељко Одаловић из Министарства спољних послова.
Каква је била излазност раније
На парламентарним изборима 2016. године на 38 бирачких места у иностранству, бирачко право искористило је тек нешто више од 6.000 грађана. Годину касније, на председничким, на 53 изборна места у 32 државе – 9.200.
“Проблем са нашим решењем је то што је оно чак превише стриктно, дакле поред тога што се гласа у дипломатско-конзулараним представништвима, омогућено је гласање у дијаспори само уколико се пријави више од сто особа на посебно утврђеном бирачком месту, а није баш лако пронаћи сто људи који су заинтересовани за изборе”, истиче Душан Вучићевић са Факултета политичких наука.
Поред персоналног, какво је наше, постоје још три модела гласања у дијаспори – прокси, где посредник гласа уместо вас у држави из које сте отишли, поштом и електронски.
“То заправо на неки начин може да се уради тек онда када сте ви као држава у стању да кажете да имате пошту или да имате електронско гласање толико безбедно да тај процес неће бити нарушен”, истиче Бојан Клачар из Цесида.
Миграторна кретања опредељују државе ка гласовима из дијаспоре
“Аргумент у прилог гласању дијаспоре и олакшавања ових механизама био би тај, колико схватам, да је Влада прокламовала политику повратка наших људи који су отишли, и једно од решења које би минимално олакшало тај повратак било би да им најпре омогућите да доносе одлуке које би их се тицале ако планирају да се врате у Србију”, каже Вучићевић.
Клачар сматра да би укључивање дијаспоре подигло изборну партиципацију.
“И активније учешће дијаспоре на изборима би на неки начин ојачало и оснажило везу са државом, па би у у том случају били вољни и да инвестирају и да се активније позабаве оним што се дешава у Србији”, додаје Клачар.
Полемика више морална него правна – да ли на подједнак начин треба да одлучују они који деле животну заједницу и они који су одлучили да своје место пребивалишта трајно промене.
“Нећемо ваљда човека који је одавде пошао и има боравак у некој земљи брисати зато што је отишао. То значи да га ми бришемо из контакта са својом земљом. Нека он то своје право оствари или не оствари, мислим да би ове ствари отвориле страховито незадовољство наше дијапсоре када бисмо им ми рекли – отишли сте, немате право гласа. Они тамо немају право гласа, онда су они озбиљно ускраћени за једно уставно право”, каже Одаловић.
Очито да из онога што смо чули и видели на РТС да нисмо добили адекватно објашњење, шта треба чинити како би што већи број наших људи у расејању тешње повезали са отаџбином, како би се осетили припадницима државе у којој, условно да кажемо тренутно не живе. Што им није омогућено да на много једноставнији начин учествују на изборима одговорност лежи превасходно на држави матици. Зашто је тако, може се објаснити, али би за то требало много и простора и времена. Ако желимо да тешње повежемо расејање са матицом морамо да им омогућимо да се осећају равноправним грађанима државе Србије. Они сада то сада нису, јер је матична држава једноставно на њих заборавила. Када би постојала само политичка воља да се нешто учини на том плану број гласача мерио би се десетинама, па и стотинама хиљада. Искуства земаља које имају расејање итекако би могло да нам послужи. Не би требало чак ни много далеко ићи. Неке земље су нам чак суседи. Што се тиче технике које би на једноставан начин омасовило гласање, не треба измишљати. Људи су већину ствари на свету одавно измислили, па и начин гласања. У времену у коме живимо то је чак веома једноставно, па чак и јефтино. Довољно је да се само то жели.
„Српска стварност“
