- 01. 2020.
Предсједник Удружења правника Бранислав Радуловић истиче да је од изузетног значаја да се сва спорења о одредбама Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница рјешавају кроз дијалог у институцијама система. У случају да превлада логика политичког притиска или ванинституционалног приступа, Радуловић сматра да неће бити ни побједника ни поражених и да ће све то бити лоше за Црну Гору.
“Уколико заиста превлада логика ванинституционалног приступа тешко да, у коначном, може бити побједника и мислим да ће бити лоше за све. Без обзира на то што сви можемо имати веће или мање повјерење у институције, било да су оне политичке, као што су Скупштина или Влада или стручне и професионалне какав је суд, искуства са ванинситуционалним рјешавањем друштвено конфликтних ситуација, посебно на Балкану, дугорочно никада нијесу дале резултат”, оцјењује Радуловић у интервјуу за Побједу.
Упитан на који начин види рјешење спора у вези са Законом о слободи вјероисповијести, односно који је излаз из постојеће ситуације, Радуловић каже да је једини прави пут институционални приступ који има два смјера.
“Први, да се кроз поступак подношења иницијативе пред Уставним судом ријеши питање евентуалне спорности или неодређености појединих норми Закона. Други, паралелни пут је дијалог на релацији држава – црква, који ће резултирати закључивањем темељног уговора. Сваки други приступ, посебно ванинституционални, носио би изразито високе ризике,” сматра он.
Коментаришући то што још нема иницијативе МЦП пред Уставним судом, Радуловић каже да је то лоше, јер би се у том случају дјелови Закона, за које се сматра да садрже елементе спорности или непрецизности, јасно идентификовали од стране подносиоца и исти били у даљем поступку разматрани од стране Уставног суда.
“Насупрот томе, скоро на дневном нивоу, имамо велики број појединачних интерпретација које, саме по себи, доприносе бољем разумијевању, али на другој страни читав процес остаје само у сфери медијске полемике. Уколико се то настави и сведе на судар индивидуалних ставова и тумачења неће се добити добар резултат, јер из свих изнијетих интерпретација свако ће узети само онај дио који задовољава његов већ раније формиран став”, истакао је он.
Занимљиво је да сада поједини политички актери, који су противници Закона, спомињу и измјену закона као рјешење. Радуловић сматра да је то значајан помак у односу на ранији став и захтјев да се закон „повуче“ или још раније изречено да ће „свим средствима бранити да се закон не усвоји“.
“Овај приступ је и уставан и институционалан и као опција може да услиједи након дијалога на релацији Влада – црква, као посљедица оцјене да се поједини институти и рјешења у Закону могу доградити или правно прецизније уредити. Уколико услиједи овај приступ, то би уједно било и признање да су сви остали садржаји закона неспорни, о чему постоји скоро неподијељена сагласност правничке заједнице. Наравно, код овог рјешења не смије се занемарити снажан политички утицај и околности везане за тренутно функционисање парламента, које можда ово рјешење, као једну од могућих опција, за зада отежава. Чињеница да црква жели директан дијалог са Владом, без других, посебно политичких посредника, указује да и сама увиђа могуће мањкавости овог пута,” истакао је Радуловић.
„Српска стварност“
