- 02. 2020.
Из године у годину млади у све веће броју одлазе у свет, а звначичници државе се увек питају како их вратити кући. Посебно забрињава одлазак младих и школованих у које се доста уложило, а они у потрази за послом и срећом започињу далеко од куће.
Министарка задужена за демографију и популациону политику Славица Ђукић Дејановић каже да је тим стручњака који је недавно боравио у Србији препоручио формирање једног тела на нивоу републике које ће се бавити људским ресурсима.
Она је у Скупштини Србије, одговарајући на посланичка питања, рекла да је држава у последње четири године направила најтежи корак и отворили многа питања у сектору популационе политике, а као пример добре сарадње са међународним организацијама поменула је управо посету експерата из САД, Шведске, Италије и још неколико земаља које су ангажовале Уједињене нације.
Ти експерти, каже министарка, сматрају да бављење дијапориом државе мора бити другачије и због тога су препоручили формирање посебног тела на нивоу државе.
“Сматрају да наше људе који су иностранству треба стимулисати да дођу… на који начин могу добити олакшице, како да реше питање здравственог осигурања, низ административних питања…”, објашњава Ђукић Дејановић.
Стручњаци сматрају, додала је, да недовољно користимо трансфер знања заједничких пројеката а дали су и конкретне сугестије за различите делове земље.
Пут до повратка у Србију може бити заправо на различите начине, навела, те појаснила да то може да значи трансфер знања, заједничке пројекте, а сугерисали су, каће, посебно тело на нивоу Републике које се бави људским ресурсима.
Оценили су да је чињеница да смо као нација старији и да у просеку наш становник има 42,3 године, што, сматрају, изискује да популациона политика буде усмерена на врло конкретне програме активног старења.
“Кренули су од тога да људи пре него што ће бити пензионисани треба у разним организацијама да имају саветодавну функцију, да се припремају за пензију у којој такође треба да буду активни”.
Ту лежи, како је рекла, велики неискоришћени потенцијал који би морао бити потпуно другачије искоришћен.
Министарка је подсетила на статистику, која каже да 14,3 одсто особа у Србији има до 14 година, а да је 20,2 оних који су преко 63 године живота.
Све напред изнето је повод да се замислимо над овим великим проблемом. Званичници државе најпре треба да сами себи одговоре шта је учињено да се тај проблем одласка младих у свет умањи, односно шта је учињено да најпре зауставимо масовни одлазак наших људи у свет. Јер чињеница је да свакога дана и суботом и недељом и празником два пуна аутобуса одвозе наше људе који у развијеном свету траже посао и срећу. Најпре треба да се нешто учини да тај број покушамо да смањимо. На оне који су отишли и који су тамо добили посао и осетили благодети развијеног друштва, тешко да можемо да их убедимо да треба да се врате и да поново нешто започињу од почетка. Моћи ћемо да рачунамо на оне који се у свету нису снашли, нису пронашли посао или имају личне разлоге за повратак. А зашто би такви били у повољнијем положају од оних који су остали код куће у уверењу да ће на следећем конкурсу можда имати више среће. Наши млади људи у расејању нама су потребни и тамо где су у свету. Оно што је важно потребно је успоставити мост сарадње који ће да почива на узајмној користи. Оно што је још важније јесте учинити све да младе и школоване задржимо код куће и да им обезбедимо посао од кога ће моћи да пристојно живе. То је неоспорно много важније од савета неких светских експерата који преписују универзалне рецепте за лечење пацијената са велике даљине. Прилике за давање савета за повратак људи из дијаспоре се знатно разликују, од земље до земље. Ми смо као држава по много чему специфични. Свакако у свему томе можемо помоћи најбоље сами себи, ако почнемо да се тим проблемом бавимо. Проблем за решавање није ни мало једноставан. Стратегија о миграцијама у којој је акценат стављен на заустављање одласка наших људи у свет је добро уочен и за то ова Влада заслужује похвале. Оно што је важно јесте да и та Стратегија не остане мртво слово на папиру, као и претходна Стратегија о дијаспори, која апсолутно ништа није донела нашим људима у расејању. Оних који одлазе у свет, из дана у дан је све више, а Срба у свету је нажалост из дана у дан све мање и мање. Асимилација наравно чини своје и хитно се морамо запитати зашто је тако. Уколико не будемо уочили проблем изгубићемо не само наше људе у свету, него још много тога, чиме ће се убрзати нестајање Срба као народа. Надамо се да ће се пронаћи нека решења и да се то неће догодити.
„Српска стварност“
