14.11.2018.
Књига „Шта ми ово треба“ Емира Кустурице у издању „Вукотић медије“ представљена је вечерас у Југословенској кинотеци. Издвајамо речи аутора:
„Ево како би Иво Андрић сажео оно за шта је мени било потребно 360 страна: Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати и један и други, а не моћи учинити ништа да се они објасне међу собом и да се они зближе, волети и мрзети и један и други, колебати се и поводити целог века, бити као два завичаја без иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац. Укратко, живети распет, али као жртва и мучитељ у исто време. То су људи са границе, духовне и физичке, са црвене и крваве линије, која је услед неког тешког и апсурдног неспоразума потегнута између људи, божјих створења, између којих не треба и не сме да буде граница“, рекао је Кустурица.
Кустурица је истакао да је његова књига политичка и да заправо показује његова политичка запажања последњих 25 година.
„Ми у Србији смо највећи произвођачи заблуда о себи. Војвода Мишић је пензионисан зато што је регенту и Николи Пашићу рекао да неће своје војнике слати да се боре за слободу Хрвата и Словенаца. Један од највећих војсковођа је попио пензију зато што није био на линији онога чему се приклонимо када увеземо на Балкан, ономе што треба да будемо, а не ономе што јесмо“, нагласио је славни редитељ.
Он је приметио и да, када у Србији говоримо како су нас пет пута бомбардовали, „немамо добар проток информација, јер у Француској има пет градова који су поравнани до дна“.
„Нисмо ми једини страдали, али смо ми то своје страдање са страшћу обгрлили и некако смо чак и свикли превише на то страдање“, констатовао је Кустурица.
Каже и да му се свиђа реакција људи на његову књигу, зато што живимо у времену које метафорички подсећа на једну епизоду из књиге Чингиза Ајтматова, у којој једно племе зароби друго и припрема робове тако што им на ошишану главу навлачи овчију кожу, која на сунцу почиње да се скупља и мрви мозак, а ко преживи остаје без сећања и претвара се у идеалног роба.
„Када не бисмо говорили о покушају да се свест промени и да секуларно свештенство, које влада овде, жели да нам од Косова направи фигуру која је анахрона и архетипска и излази из сфере у којој наше духовно биће постоји, када не бисмо спомињали Живојина Мишића и када не бисмо Видовдан обележили 2014. у Андрићграду, када не бисмо бележили оно што бележимо и не бисмо имали активистички став, подсећајући људе на везу историје и онога што ми данас живимо, онда бисмо имали ту причу о губљењу памћења и претварању у оно што јесте крајњи циљ корпоративног капитализма, да без сећања постанемо добри купци и добри робови“, оценио је Кустурица.
Он је приметио да Србија увек има чврсто дно и „да колико год пропадали, не пропаднемо довољно да се негде не појави нека победа, неки нови човек, да нам неки математичар не победи у Малезији, да нам се не деси неко дивно чудо“.
„Веровати да чуда нема, било би скоро као непостојати“, рекао је Кустурица и додао да како год прошао Сајам књига, чињеница да се на њему прода више улазница него на Сајму аутомобила, говори „нешто о нама, без обзира колико смо неписмени“.
„Српска стварност“
