- 17. 2020.
Широм света наши уметници су присутни представљајући своје стваралаштво или су у функцији да своје знање примене у приближавању уметности других, који у томе уживају, наравно, примењујући свој дар и знање, да то учине на најлепши начин.
Милутин Павловић је дизајнер, препаратор и део кустоског тима музеја Телфер у Савани. На њега нам је скренула пажњу колегиница Хелена Ђорђевић из ВОА, јер је упознала човека који је по много чему јединствен и заслужује ширу пажњу.
Након што су месецима били затворени због коронавируса, амерички музеји опрезно су почели да се отварају уз нове безбедносне процедуре. У музеју Телфер – најстаријем јавном музеју на америчком југу – прве припреме за повратак посетилаца обавио је Мулутин Павловић, дизајнер изложби и сарадник кустоса музеја Телфер у Савани. Вајар из старе Југославије, који је у Америку дошао на постдипломске студије и остао на америчком југу, прича за Глас Америке о свом животу и послу у време пандемије и социјалних превирања.
Савана у Џорџији је град познат по историји, архитектури и јужњачкој гостољубивости. У њој се налази најстарији јавни музеј на америчком југу – Телфер.
“Породица Телфер, робовласници Телфер, су одлучили да дају то народу, да отворе врата своје приватне куће, да је поклоне после последњег наследника, да је подаре граду и ето од тада, то је био почетак 20. века, то је била донација граду Савани и од тада постоји. Мењали су се различити директори од којих су први били Немци, и наравно ишли одмах у Европу и куповали ствари, немачке слике које су биле врло тамне и “земљане” као и импресионисте”, каже Милутин Павловић.
Данас, колекција Телфер музеја садржи око седам хиљада уметничких предмета, у три зграде од којих је једна историјска кућа породице Телфер а најновија – зграда отворена 2004, у којој је смештена колекција савремене уметности. У њој је, између осталих дела, изложена скулптура Силвије Шо Џадсон “Бирд гирл” – која је постала део популарне културе када се нашла на корицама романа “Поноћ у врту добра и зла”, чија се радња одвија у Савани. Важан део музеја су и реконструисане просторије у којима су живели робови породице Телфер.
Када је избила епидемија коронавируса, музеј је затворен од половине марта до почетка јуна, када се Милутин Павловић, са једним асистентом, први вратио у комплекс да припреми отварање уз нове процедуре, укључујући стрелице на поду којима се одређује кретање у музеју.
Број људи који долазе у односу на број раније не може да се упореди, али – кренуло је са 100 у просеку на дан а сада је половина од тога отприлике.”
Ипак, верује да је ово право време да се посете музеји.
“Ја бих волео сада да идем по светским музејима и уживам, јер се сећам како је изгледало некад кад се са свих страна света сјате групе и надвикују. Ово је сада време апсолутно да се ужива, и осети – кад је добра изложба, да се осети шта је уметност и које је место уметности у нашем животу. Требало би да буде тако, и да се крене са тим основним појмовима у окриву основне школе и полако развија, да млади људи имају већ један слој заинтересованости и радозналости да виде шта се дешава.”
Почетком 1980-их, након што је дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду на одсеку вајарства, Милутин Павловић је одлучио да напусти своју земљу – тадашњу Југославију, пошто је схватио да неће моћи да се бави својом уметношћу на начин на који би желео.
“Разлог је био тај што сам имао осећај а после потврдио да је тамо у то доба, 80-их година, кад су већ почели после смрти Тита 1980-те кад је већ у ваздуху било да се спрема нешто. Путовао сам по Европи а Америка ми је некако деловала као још неформирана иако сам И тада имао осећање да је Америка продукт Европе и европског духа у многим аспектима, али бих волео да то осетим на својој кожи, и начин је био да конкуришем за магистратуру јер сам одлучио да код нас то не радим. Једноставно није била средина у којој сам осећао да припадам, да могу да радим, функционишем, да се осећам слободним у оквиру онога што радим.”
И Милутин и његова супруга Јелена примљени су на студије на Универзитету државе Индијане у Тера Хоуту. После Милутинове магистратуре…
Неколико година је радио у музеју и усавршио посао којим ће се бавити наредних 30 година, а затим се са супругом преселио у Савану.
“У Савану смо стигли 1992, пар дана пре дан Светог Патрика који је био невероватан, други по величини у односу на Њујорк, одједаред у малом градићу од 150.000 људи се појавило миллион и по људи, и то је било невероватно, помислили смо – где смо дошли, шта је ово? И тако је кренуло.”
Посао у музеју пружио је Милутину Павловићу прилику да се својом уметношћу – пре свега инсталацијама – бави неоптерећен комерцијалним питањима.
“Ја сам излагао само по алтнеративним галеријама и то је било намерно било без профитириања што се тиче лове, продавања, апсолутно ми то није било на крај памети. Не знам да има много људи да ти је стало да комуницираш директно, независно од тога шта галерија диктира и шта галериста хоће. Ја знам да такви људи постоје и волео бих да их буде што више и да се уметнички свет преуреди на другачији начин пошто је потпуно идентичан на економском и слободном тржишту”.
У породици Павловић сви се баве уметношћу – Милутинова супруга Јелена, која је студирала графику у Индијани, а сада ради у локалној школи Монтесори, у слободно време слика илустрације и цртеже инспирисане њеним београдским крајем – Чубуром. Недостаје јој директан контакт са децом – могућност да их загрли, и то је био један од тешких момената пандемије.
“Мој син је музичар и ево га код куће, и преко компјутера шаље мале снимке, итд, али ја се сећам када смо присуствовали његовим свиркама на разним местима у разним градовима не само овде, људи који воле музику и знају шта је жива музика која не може да се упореди ни са чим – одједном је то стало и сада тога у Савани нема”, прича Милутин.
А сада, поред епидемије, Савану су као и целу Америку захватиле и друштвене промене и преиспитивања прошлости, посебно историје ропства. Како ће историја судити о породици Телфер која је била робовласничка али је дала огроман допринос свом граду и култури?
“Шта је прогресивна идеја – ако ти отуђиш нешто што је твоје а поготово неко ко је богат и каже – све што имам поклањам граду, то је велика ствар. Да ли то значи да неко може да се искупи за оно што је радио… Колико знамо, нису се лоше понашали према својим робовима – колико знамо. И зависило је ко је, као и увек. Постоје људи који имају моћ и понашају као звери и они други који се труде да је не злоупотребљавају много. Кренуло је како је кренуло а ми и даље из генерације у генерацију се наставља тај легат, и све је посвећено људима који доалзае у музеј, да стварно нешто добије, нешто науче и оду оплемљени, ето то је цео циљ”- закључује Милутин Павловић.
„Српска стварност“ / Ј.С. /
