- 11. 2018.
Мотив за сваку емиграцију је увек бољи живот, каже у Интервјуу недеље РСЕ Сања Николић, ауторка романа „Сила и Сони у Берлину“, љубавне приче у чијој позадини је емиграција.
Списатељица је и сама емигранткиња и тренутно живи у Берлину. „Емиграција се наметнула као тема јер ја сам савремени номад у потрази за идентитетом, која је код мене мало измешана због сељакања још у раном детињству“, каже Сања Николић за свој први роман „Сила и Сони у Берлину“ у издању издавачке куће Лом.
Испричала нам је да без покрета за њу практично нема ни стварања ни писања. „Морам да сам у вечитом стању кретања, иначе не постојим“, каже она. Носталгију једино осећа за језиком.
РСЕ: Пред читаоцима је ваш први роман „Сила и Сони у Берлину“, љубавна прича у чијој је позадина емиграција. И ви сте емигранткиња. Но, чини ми се да је ваша емиграција пре била потрага за нечим што не мора имати везе са простором, као да је мање производ незадовољства и непристајања, а више тражење нечег. Отишли сте, пре свега, у потрази за причом. Која сте онда ви врста емигранта?
Николић: Ја сам заправо номад. Сони и каже на једном месту у роману, номади никада не знају које им место на овом свету припада. Ја сам водила такав живот од раног детињства. Мој отац је био војно лице, па сам рођена у Сплиту, онда су ме довели у Ниш, па сам из Ниша прешла у Београд на факултет и ја носим то вечито незадовољство у себи. Имам доста од тога, таква сам особа, једноставно мењам стално околности. Стално се нешто борим и копрцам. Значи, незадовољство и нестрпљивост. На пример, ако сам у Лондону, патим што нисам у Риму, ако сам у Риму, патим што нисам у Токију и тако стално.
РСЕ: Причу сте сада нашли у Берлину. Да ли сте се ви нашли у Берлину?
Николић: Ја сам у Берлину остала случајно. Заправо сам кренула у брда, у норвешке шуме, што и Сони каже у роману на једном месту, али околности су биле такве да сам остала у Берлину. Конкретно из практичних разлога.
Сазнала сам да је Немачка јако повољна земља за емигранте и у том транзиту сам одлучила да останем ипак у Берлину јер то што Немачка нуди емигрантима, не постоји у Норвешкој, тако да сам онда преломила и остала ипак овде.
РСЕ: Да ли су све емиграције у суштини исте, ма шта био мотив, економски, егзистенцијални, дисидентски, и ма у ком времену се дешавале, као што сада имамо велики број миграната са Блиског истока и из Африке ка Европи?
Николић: Мотив је увек бољи живот, шта год да је у позадини. На пример, људи се батргају, увек траже нешто боље. Људи се боре или против система који их угњетава, или против породице која их угњетава, боре се за демократију, увек је нека борба у питању, значи тражи се бољи живот.
РСЕ: Колико је немачко друштво у овом тренутку отворено за избеглице?
Николић: Пошто сам у Берлину, могу да говорим каква је ситуација у Берлину. Не знам за целу Немачку. Једино што знам је из медија и оно што чујем од других људи. Немачка је веома отворена земља да прими друге. Много тога нуди. Оно што ја видим око себе и на свом примеру, заправо најбоље знам о томе на свом примеру, овде у Берлину су они страшно отворени. Имам са њима само најбоља искуства из немачке администрације. Стекла сам утисак да је Немачка једна отворена земља за емиграцију.
РСЕ: Како се родила идеја да емиграција буде тема романа? Да ли је тај утисак био толико јак када сте стигли у Берлин или је нешто друго било у питању?
Николић: За мене је мој живот пројекат. Свој живот доживљавам као пројекат. Нисам особа која је створила породицу и за мене је заправо највећа животна страст писање. Понекада, док ходам улицом, чујем као да ми писаћа машина куца у глави. Да сам присиљена просто да пишем и да стварам, то је у ствари моја једина морална дужност. Без покрета за мене практично нема ни стварања ни писања. Морам да сам у вечитом стању кретања, иначе не постојим.
Зато су у ствари емиграција наметнула као тема јер ја сам тај савремени номад у тој потрази за идентитетом која је код мене мало измешана због тих сељакања, још у раном детињству. Услови, који се створе око мене, ја их искористим на најбољи могући начин.
РСЕ: Када у роману Сони каже Сили „ти си гастарбајтер“, зашто њега то толико повреди?
Николић: Сила је заправо човек који је пун контрадикција, као и сви ми, као што је и Сони пуна контрадикција, тако је и Сила. Као и сви људи. Само што је код Силе то страшно изражено зато што је он тај суперхерој са улице, човек који се креће у сивим зонама, па су самим тим и његове амбиције такве, врло велике.
Силина животна амбиција је да буде господин са Запада, који свуда оставља утисак, који се помало и размеће. Када Сони уђе у његов живот, она је та његова савест која га подсећа и она га стално нешто раскринкава, зато што је и Сони борац, као што је и он. Међутим пошто су они Балканци, а то се овде добро осећа и добро види у друштву које је толико другачије и толико добро организовано, онда те супротности још више дођу до изражаја. Та њихова борба и борба за опстанак заправо се прелива и на њих саме. Они се на жалост боре и једно против другог. Зато то њега толико вређа, на неки начин је раскринкан.
РСЕ: Да ли то што Сила жели да буде човек са Запада, преовладава и код других људи који су емигрирали са ових простора или не?
Николић: Овде имате много људи који су задржали тај доминантан модел понашања кроз своју субкултуру. Који су дошли са тим и никада се нису изменили. Тога сам много видела овде, код наших људи конкретно. Има овде доста и Турака, имате овде емиграцију, нашу, турску, италијанску, људе који су дошли после ИИ светског рата. Њима су већ унуци рођени овде, деца, па унуци. Њихова деца су и даље Срби, који говоре немачки, али и даље слушају нашу домаћу музику, друже се искључиво са нашим људима, али раде немачке послове.
РСЕ: У књизи описујете имиграционе бирое, социјалне службе, шалтере, јефтине станове, станодавце, све оно са чиме се један емигрант суочава. Да ли је теже изборити се са тим егзистенцијалним изазовима или онима са којима се суочавају јунаци књиге, Сила са страхом од блискости, а Сони са немогућношћу да му одоли?
Николић: Те њихове људске димензије су стварно изведене до крајњих граница, као поново те контрадикције. Егзистенцијални изазови утичу на њих двоје, али је проблем што та ситуација утиче конкретно и на њихов однос. И као што је Драган Јовановић, критичар, јако добро приметио, да су то тигрови бачени у капиталистичку џунглу, бачени у ту борбу, али околности су такве какве јесу и њихова љубав је јако луда и велика, она је заправо истовремено и немогућа због свега овога што сте ви навели у вашем питању, дакле због услова којима су окружени.
РСЕ: Сони, главна јунакиња књиге, каже да су Немци сасвим другачији и да са њима увек знате на чему сте. Ви примећујете да су Немци емпатични, а људи у Србији малодушни. Шта једне и друге чини таквима?
Николић: То је нешто што је вероватно дубоко укорењено. То су комплексна питања о менталитету. Пре свега, Немци имају у себи нешто што ми тамо, доле код нас, зовемо протестантски морал. Они су јако поштени и веома су дискретни. Ми смо рецимо врло срдачни, али код нас се заправо никада не зна шта људи тачно мисле. Ја то доживљавам да смо ми уплашени јер нам од најмањих ногу уливају неке страхове, мајке и очеви. Стално смо научени да се у тим нашим великим страховима нешто прикривамо и претварамо. Вероватно због тога никуда не можемо ни да доспемо. Мислим да се стварно не деси нека велика промена, неки обрт у нашој земљи.
Сада сам провела два месеца у Србији и верујте ми да сам све време имала утисак да сам у некој психолошкој драми, зато што сам непрекидно морала, такво је окружење, таква је ситуација, да размишљам да од информација које стекнем морам да копам шта се ту у ствари заиста збива.
РСЕ: Колико емигрант суштински раскида са средином из које је потекао?
Николић: То је индивидуално. Постоје људи који се асимилују и теже ка томе и одбацује све оно што је лоше, што су понели са собом, јер на жалост има лоших ствари на Балкану, на пример, и усвајају ново.
За мене је једино носталгија у језику. Ја се бавим језиком и стално трагам за тим разумевањем по језику. Зато се увек враћам на дружења превасходно са нашим људима и зато сам увек окружена нашим људима јер мени треба наш језик, мени треба дружење, да сам у контакту са нашим језиком.
РСЕ: Колико за писца може да буде опасно ако није у контакту са својим језиком?
Николић: Када сам ја у питању, мада за себе не волим да кажем да сам писац, погубно. Ја морам стално да пуно читам јер од тога зависи моје писање. Не постоји образовање за то да човек пише. Образовање је у константном читању. Пошто сада немам своју библиотеку, на жалост живим без тога, морам стално да читам те књиге на нашем језику. Не наше домаће писце, него књиге на нашем језику, у електронском издању. Када бих била одсечена од тога, мислим да бих полудела.
РСЕ: Ви за себе кажете да сте номад. Поменули сте да сте рођени у Сплиту, одрастали и школовали се у Нишу, завршили филозофију у Београду, живели у Лондону, сада у Берлину. Имате ли осећај да стално почињете испочетка и како се носите са тим, је ли вам то изазов или препрека?
Николић: То је тај покрет који је као неки омен у мом животу, из тог најранијег детињства и неприхватање да се човек стално осећа да не припада ту где је дошао. То је мој стални осећај и то је урезано дубоко у мене, због тог мог раног номадизма, још од детињства. Ипак тај покрет, то има и код Аристотела, та његова перипатетичка школа, у којој су учили у покрету, у којој су разговарали и читали књиге. Има стварно нешто од тога што је битно. На примертај покрет, и када уђете у воз, па добијете неку инспирацију да пишете нешто. За мене је највећа инспирација покрет и седење у возу, па ходање, имам страшно добрих идеја док ходам, ипак тежим истовремено и за неким миром. Волела бих да стекнем услове да имам неку кућу у брдима, у неком зеленилу и неки камин и библиотеку и то би исто било добро.
РСЕ: Када у Немачкој чују одакле сте, шта вас питају?
Николић: Право да вам кажем то искуство стварно немам, да ме неко нешто пита. Вероватно је то било појачано у она времена док је био рат. Сад је то толико изједначено, да ме стварно нико ништа не пита.
РСЕ: Ви у књизи пишете доста о Берлину, о музејима, библиотекама, кафићима, архитектури. Због чега је Берлин толико привлачан за младе?
Николић: Берлин је једно стварно много добро место за живот. Он је тако организован да ти је све на дохват руке, све ради нон стоп, град је пун неких младих људи, пун је кафића који раде нон стоп. Музеји и културне институције су са том социјалном картом чак и бесплатне. Пошто живим од тих социјалних пара, од такозване социјале, имам улаз на сва та места бесплатно. У музеј могу да уђем бесплатно. Стално идем по изложбама.
Што се тиче библиотеке, на пример у свим библиотекама овде, ми можемо да позајмљујемо књиге на нашим језицима. На пример из моје издавачке куће, из Лома, има 40-50 наслова у том фамозном СтааБију (централна берлинска библиотека), који се такође помиње у књизи. Све је некако на дохват руке и много хрле људи овде из целе Европе и целог света.
Берлин је атрактивно место за живот, једини је проблем наћи смештај. Сада сам у том проблему и не бих никоме препоручила да крене овде, ако није неки смештај, макар на кратко време, обезбедио себи.
РСЕ: Србија и балканске земље се тренутно суочавају са одливом младих, образованих. Како то зауставити?
Николић: Мислим да је то немогуће, опет везано за све оно о чему смо разговарале већ на почетку, да једноставно људи теже за бољим животом и да је то нека врста и те еволуције, да сваки појединац који жели да живи боље трага за тим, па ако није испуњен у својој земљи нажалост, он ће отићи тамо где му се нуди нешто боље. Наравно најбоље је за појединца да као зрео професионалац може да се нађе кроз посао, значи да се одсели кроз посао.
Ја сам кренула једним другим путем. Моје емиграција је била мучна. Ја сам дошла, не као професионалац, ја сам дошла као тај јадни емигрант, који ради послове са дна. Ја сам и чистила и точила пиво, радила сам такве ствари.
РСЕ: Ви не говорите немачки, али вам је немачка држава помогла у писању овог романа. Да ли је то пружање могућности, оно што управо одређује Немачку као жељену дестинацију за многе у овом тренутку?
Николић: Апсолутно. Ја, на пример, о томе ништа нисам знала када сам дошла овде. Дакле ја се нисам устремила на Немачку у смислу сада ћу да искористим све што се ту може. Једноставно су се услови све време намештали тако да је све ишло у моју корист, на неки начин. На Западу је цео систем устројен тако да ти помогне.
Дакле, када више нисам могла ни да перем чаше, ни да чистим и када сам имала здравствене проблеме, мене су у том социјалном питали чиме се ви заправо бавите и шта ви хоћете да радите у животу. Онда сам рекла да пишем, ја сам се заправо сетила да пишем неки роман, заправо писала сам рукопис а не роман, то је после постало роман. И онда су они мени омогућили да од новца пореских обвезника пишем роман на сопственом језику. Истовремено су ми платили школу да учим немачки. Значи они су учини све за мене, они су мени дали све, иако ја нисам дошла са том идејом, али је тако испало, што је јако добро. Рецимо, да сам у Србији била у невољи, да нисам могла да стварам и да радим неке физичке послове, мене нико не би питао чиме желим да се бавим.
РСЕ: Хтела сам да вас питам да ли желите да пронађете дом или остајете да будете неко ко нема кућу и нема где да оде као јунакиња романа. Али сте током разговора рекли да ипак желите тај дом у неком зеленилу, и кућу и камин, онда ћу вас питати остајете ли у Берлину или идете даље?
Николић: Просто је. У Берлину морам да останем за сада, зато што се роман преводи на немачки језик, имам издавачку кућу, тако да морам овде из пословних разлога да останем. Бићу у Немачкој сигурно још неко време, а до када, то не знам. Ово је једна стварно сјајна земља, тако да за сада немам потребе да истражујем поново. Још неко време ћу бити у Немачкој.
РСЕ: Али није искључено да ће се ваш емигрантски пут наставити. А када је у питању роман, након добрих критика, хоће ли Сони и Сила наставити своју причу и борбу једно са другим?
Николић: Да, али у једном метафизичком смислу, пошто су они физички раздвојени, као два појединца који су ипак везани неким успоменама, и даље су присутни једно другом у животу. Роман се завршава тако да је наговештај неког другог дела. А и толико ме много људи питало да ли ће бити другог дела, да биће другог дела.
“Српска стварност“ / Људмила Цветковић – Берлин /
