- 05. 2020.
Српска православна црква данас прославља Светог Владику Николаја Велимировића, кога је познати српски теолог и његов савременик ава Јустин назвао највећим Србином после Светог Саве.
Свети Николај је рођен на Туциндан 23. децембра 1881. године од родитеља, Драгомира и Катарине Велимировић. Већ на Богословији у Београду истакао се великим беседничким даром. Најшире образовање свог времена стекао је у Европи и Русији. Одбранио је два доктората, један у Берну, а други у Женеви.
Својим снажним религиозно-црквеним и националним иступима у јавном животу ондашње Србије, изазвао је дивљење и поштовање код многих, али и завист код других. У време Првог светског рата, у Енглеској и Америци је ширио истину о српском народу. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да га упути у Енглеску и Америку.
Министар у Вилсоновој влади Џон Кингсбури (1933.) записао је следеће: „Ви, Срби, можда не знате колико је владика Николај, који припада читавом хришћанском свету, поштован и цењен у Америци. Он је за свој народ учинио много. Верујем као појединац највише. На заказане беседе, у појединим градовима Америке, људи су путовали по неколико сати брзим возовима да чују његове пророчке речи. Ја сам лично поносан што се убрајам у пријатеље тог великог српског сина.“
По завршетку рата, изабран је за епископа Жичког. Потом је столовао у Охриду, па опет Жичи.
1937.године, епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске Православне Цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945.”
После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку, где је и преминуо 5. (18) марта 1956. године а сахрањен покрај српског манастира Светог Саве у Либертивилу.
Мошти владике Николаја пренете су у Србију 12. маја 1991. године у његову задужбину у селу Лелић код Ваљева.
19. маја 2003. године Свети архијерејски сабор СПЦ “једнодушном једногласном саборском одлуком” канонизује Николаја Велимировића за свеца, чиме је крунисан процес његове рехабилитације.
Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. године, а данашњи дан, 3. мај, је одређен за празновање светитеља у храмовима СПЦ, на дан када су пренете његове мошти из Америке у Србију.
Ава Јустина Поповића на десетогодишњем парастосу Владици Николају у Лелићу одржао је беседу која можда најбоље осликава лик и дело светог владике Николаја. Ава Јустин, Владику Николаја назвао је орлем и највећим Србином после Светог Саве.
„Српска стварност“
