- 10. 2021.
Свечана академија поводом 60. годишњице доделе Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу одржана је вечерас у Српској академији уметности и наука (САНУ), у заједничкој организацији са Задужбином Иве Андрића.
Председник САНУ, академик Владимир С. Костић подсетио је да је Андрићу Нобелова награда додељена на данашњи дан 1961. године, уз образложење да је то за “епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током једног значајног историјског периода своје земље”.
“Не, није Андрић само ”епском снагом обликовао теме…, већ је мајсторством сведене реченице, заправо се не обазирући на меридијане и друге географске одреднице, од једне ћуприје и једне заборављене босанске касабе направио пупак света…”, оценио је Костић.
Беседећи на свечаној академији “Нобелова награда Иве Андрића (1961-2021)”, Костић је додао да је Андрић “направио алат читаоцима, јединствен у својој општости, за разумевање оног најдубљег, најтрошнијег и најтужнијег – људског у нама”.
Други проблем су “нечитање или површно читање Андрића, с тим да се ”лоши читаоци” срећу и међу његовим књижевним критичарима или хроничарима”, упозорио је Костић пред присутнима у Свечаној сали САНУ.
Костић је рекао да је један критичар навео да се Андрић налазио у сенци неких других писаца, “и то објашњава ”са општим ступњем познавања с којим је он суочен као писац ”малог” језика””.
“А сам Андрић одговара на овакву бахатост кроз уста Колоње (из “Травничке хронике”): ”Јер зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу?”, подсетио је академик.
Костић је рекао да је годинама странцима поклањао преводе два Андрићеве најпознатије књиге мислећи да је то “начин да они нас боље разумеју”.
“Сада, након њихових реакција и коментара, мислим да је важнији разлог заправо мој покушај да им помогхнем да сами себе боље разумеју. Наравно, користећи Андрића – са Нобеловом наградом или без ње, свеједно”, закључио је Костић своју беседу.
Председник Задужбине Иве Андрића, академик Миро Вуксановић истакао је у својој беседи да је Андрић “једини писац српског језика чије дело већ седамдесетак година припада светској књижевности и да се његове изреке читају на српском и још 49 језика”.
Оценивши да су “Андрићеве мисли јасне и његове реченице довршене, мало шта је изван њих”, Вуксановић је додао да је писац “себи најбољи тумач, ако није злонамерно прочитан, што се великим писцима дешава, јер људи воле да ”шичу на свеца””.
Академик Злата Бојовић оценила је да је додела Нобелове награде Андрићу догађај “по важности и значају највишег реда и за писца и књижевност којој је по свом осећању припадао и коју је стварао, и за језик на коме је писао”.
Подсетивши да је Српска академија високо оценила Андрићеве ране радове “Екс понто” и “Немире”, као и прву збирку приповедака, Бојовић је оценила да су “зрелост и усавршеност у стваралачком поступку потврђивале и заокруживале дотадашњу Андрићеву прозу настајалу до Другог светског рата”.
“Објављивање три романа у првој послератној 1945. години, ”Госпођице”, ”На Дрини ћуприја” и ”Травничке хронике”, био је и остао књижевни догађај који се тешко може мерити са другима у нашој културној и књижевној историји”, рекла је Бојовић.
Према њеним речима, пред Андрићем се “природно остварао пут у свет, али и у сопствену књижевност, а “између тако високо цењеног писца и признања које ће му након невеликог броја година припасти стајао је наизглед невидљиви пут”.
Андрић је “отварао врата према свету не само своме делу, већ и српској књижевности, која је почела све више да се преводи и открива своје скривене вредности”, оценила је Бојовић.
“Наша књижевност је са Андрићевим признањем начинила један од највећих корака ка унивезалном књижевном свету и у њему добила достојно место”, закључила је Бојовић.
На крају свечане академије у САНУ, чији је Андрић био члан, глумац Тихомир Станић казивао је текстове велкклг книжевника.
„Српска стварност“
