- 11. 2021.
Српска православна црква данас обележава 700 година од смрти Светог српског краља Милутина. Преминуо је 29. октобра по старом, односно 12. новембра по новом календару 1321. године.
Свети краљ Милутин, из династије Немањића, био је млађи син краља Уроша Првог, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског.
Био је један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Водио је бројне ратове и проширио своју власт дубоко на византијску територију. Организовао је државу, војску, привреду и финансије.
Током његове четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове против Бугара, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава.
На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором.
Подигао је и обновио већи број манастира и цркава /42/ међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1356). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337).
Српска црква канонизовала га је 1324. године као Светог краља.
Годишњица смрти српског краља, чије мошти почивају у Цркви Свете недеље у Софији, обележена је свечано пре две недеље и у Бугарској, у којој је култ нашег владара јак још од 16. века, а однедавно је одежда краља Милутина трајно изложена у Храму Свете Богородице у Грачаници.
Сваке године 29. октобра у Софији одржава се свечана архијерејска литургија и традиционално пресвлачење моштију краља Милутина.
„Српска стварност“
