22/23. 04. 1999. – 22/23. 04. 2022.
Пре 23 године, у ноћи између 22. и 23. априла, НАТО је бомбардовао зграду РТС-а и убио 16 невиних људи. Први пут у историји ратовања погођена је једна медијска кућа која је претходно проглашена за легитимни војни циљ. Зграда РТС-а бомбардована је током емитовања вести у 2 сата и 6 минута иза поноћи 23. априла 1999. године, када је бомба из НАТО бомбардера погодила мастер.
Свако од нас на својим леђима носи велико и тешко бреме, како своје прошлости, тако и своје садашњости, а самим тим и своје будућности. Ја се не стидим своје прошлости, живим у садашњости и подигнуте главе гледам у будућност, без обзира колико она трајала.
Рођен сам „тамо далеко“, где су поштење, храброст, чојство и јунаштво, били и остали једно, једино мерило, колики је ко човек и да ли је човек. Рођен сам у правславној Далмацији, у срцу Српске Крајине, рођен сам у српском Бенковцу. Налик стотинама хиљада својих рођака, пријатеља, суграђана и сународника српске националности и православне вероисповести, остао сам без свега онога што су вековима уназад стицале и градиле руке наших предака, остао сам без свога дечачког сна и свога живота. Данас не могу да клекнем на праг своје родне куђе, да се помолим у цркви у којој сам крштен, да пољубим гроб својих најмилијих, да уберем јабуку коју су вековима пре мене брали моји преци, нема више ни моје куће, ни цркве, ни гробова, ни моје јабуке, нема више ничега што би на било који начин указало на то да сам икада и рођен.
Волео сам своју земљу, свој народ, своју родни град, волео сам је и сањао о томе да је на исти начин воле и моја деца и свако друго дете, без обзира на вероисповест, националност и боју коже. Бранио сам своју Отаџбину, борио сам се часно и поштено, борио сам се као човек, бранећи само оно што је било моје и што је припадало мом народу. У том несретном братоубилачком рату бранио сам своју кућу, куће мојих рођака, пријатеља, сународника, сваку кућу без обзира коме је припадала, бранио сам и људе и нељуде, никада не дајући право да ја будем тај који ће им судити и пресудити. Да, носио сам униформу идентичну свим осталим униформама које су носили и једни и други и трећи и педесет и пети. Да, носио сам часно српску униформу, у којој сам бранио своју земљу, свој народ, вековна огњишта својих предака, њихове гробове и српске светиње. Да, борио сам се против зликоваца и звери, који су напали моју кућу, моју земљу, против зликоваца који су на зверски начин убијали српску нејач, српску децу, старце, наше мајке које су затекли на пустим огњиштима, јер су им синови негде на бранику Отаџбине крварили гладни, жедни, промрзли и заборављени од исте те Отаџбине. Да, борио сам се против оних који су на згариштима српских села и градова клали и убијали наше кучиће, само зато што су некада били наши. Да, борио сам се против крволочних звери, после којих ништа живо није остало тамо где је вођена НАТО руком згазила усташка чизма. Да, налик хиљадама, стотинама хиљада других, пуцао сам на оне који су пуцали на мене. Да ли сам некога погодио, да ли сам некога ранио, да ли сам некога убио, ја то заиста не знам, из простог разлога што то својим очима никада нисам видео. Да ли су други пуцали на мене? Јесу! Да ли су ме рањавали? Јесу! Да ли су ме убили? Јесу! Убили су оно најлепше и најчеститије у мени, убили су моје снове, самим тим убили су смисао мога живота. Да ли би сутра поступио на други начин, да ли би урадио нешто другачије од онога што сам као голобрадо дете урадило, да ли би данас за своју личну корист и за своју слободу показао прстом у некога ко је био човек, па макар и мој непријатељ? Не, не би!
Волим свој живот, волим да гледам своју децу, волео би да гледам и своје унуке, свој крст распећа носим на својим леђима и носићу га до судњег часа, не стидећи га се и не испуштајући га из руку, по цену властитог живота и бесмртности, па макар од био и сада. Никада нисам нити ушао у туђу кућу, а не дао Бог да сам из ње узео и зрно песка. У том истом несрећном и крвавом рату остао сам готово без своје целокупне фамилије, зато ни мртав нећу заборавити своје највољеније, који су убијени на најзверскији начин. Hе радујем се ничијој несрећи и не призивам ничију несрећу, чак ни несрећу онима који су проузроковали многе несреће мог народа, па и моју личну. И овога тренутка дубоко саосећам са свим невиним жртвама и њиховим породицама, али ме неупоредиво више боле невине жртве мојих сународника, боли ме лицемерје, боли ме равнодушност, боли ме дволичност, боли ме неискреност, а више од свега ме боле бомбе “пријатељских народа” , које су не тако давно за 78 дана угасиле хиљаде недужних српских живота, које су угасиле живот мале Милице Ракић, које су 23.априла угасиле животе 16 радника РТС, које су те исте ноћи угасиле иста ова плућа, плућа која су до те ноћи 32 године са поносом певале Марсељезу.
Знам да је данас међу нама много оних, који ће нас колико сутра разапети на крст, набити на колац, пљунути, издати, продати, оних који ће нас са џаком на глави и оковима на ногама изручити неком новом Хагу, а наше породице и нашу децу прогласити јатацима и изродима.
Ја крст своје судбине носим од рођења и само ја знам колико је он тежак, али без обзира на све то, никада га за овоземаљског живота нећу испустити из својих руку, а онога дана када се то и догоди, има неупоредиво више оних који ће га поново подићи и ставити изнад мога узглавља.
Наш највећи непријатељ, јесте непријатељ који нас је уништио изнутра, духовно, морално и психолошки, уништио је оно што кроз историју никада нити један непријатељ споља није могао, уништио је наш понос, веру и највећу снагу човека, а то је снага чисте душе, душе која је била наш највећи покретач, душе пред којој су падале највеће силе, сарства и империје.
Тужно и болно, али… макар им никада нећу приуштити то задовољство да ме виде на коленима, а да пре тога и сами не падну на земљу.
Ово није мржња, ово је понос и инат, као одговор онима којима никада нећу дозволити, да на било који начин пљују по томе и ово је једини случај у коме им као хришћанин и добар Самарићанин никада нећу понудити и други образ.
„Никада се више нећемо срести сви ми који смо се једном растали, али делић Сунца што смо једни другима дали, нико нам никада не може одузети.“
Остале су огромне ране, које никада неће зарасти, али живот тече даље, а тај живот ће живети наша деца, знајући да су њихови очеви били и остали часни и честити људи. Људи који су само бранили своју дедовину, вековна огњишта, гробове својих највољенијих и сваки камен од кога смо и сами постали, људи који никада нису нити тражили, нити пожелели туђе. Вољом светских моћника, вољом зликоваца и нељуди, изгубили смо у том несретном рату апсолутно све, изгубили смо и срце и душу, али нисмо изгубили образ, нисмо изгубили своје име и презиме, остали смо и даље људи, у нашим родним кућама данас живе они који их никада нису нити градили, нити бранили, али у њиховим личним документима никада неће писати да су у тим кућама и рођени.
Почетком 1993. због нарушеног здравственог стања и након још једног рањавања, заједно са супругом и тек рођеним сином иселио сам се у Аустралију. Без обзира што сам у тој земљи „на крају света“ пронашао свој духовни мир, што сам веома брзо поново стао на ноге и што сам за свега пар година напорним и мукотрпним радом довео своју компанију у ранг свега пет аустралијских компанија, које су у области арт-дизајна ентеријера биле апсолути лидери на континенту, свакодневно сам патио за својом родном грудом. У сновима сам свакодневно био са крајишким Србима и преживљавао патње свог народа, на потпуно идентичан начин сам проживљавао и патње са својом браћом Србима из Србије и из јужне српске Покрајине – Косова и Метохије. У тим тешким временима када је НАТО напао српске земље, нама који смо у Аустралији живели у благостању једне богате земље, било је неизмерно тешко. Дизали смо глас против светских моћника, који су у прекрајању граница некадашње Југославије имали своје интересе. Неко је желео сукоб Срба и Хрвата, али и Срба и Албанаца. Био сам један од организатора највећих демонстрација у историји српске дијаспоре. У Сиднеју, 30. марта 1999. се окупило око 50 хиљада Срба и наших пријатеља, по крви и вери, Руса, Грка, Црногораца, Македонаца и свих оних који су подигли свој глас против једног од највећих разарања и злочина након другог светског рата. Желели смо да нашој новој домовини и њиховим званичницима да пренесемо наша осећања и да кажемо да се на просторима бивше Југославије води неправедан рат и да се Срби за све то неправдaно оптужују. Желели смо да то поручимо званичницима Аустралије, али и целом свету да се запитају зашто у томе учествују. Срби, без обзира где живе, увек су желели мир, нису никога нападали и увек су били спремни на заједнички живот. Да би ми било лакше, желео сам да у тим тешким временима будем са својим народом, са преживелим члановима своје фамилије и са својим пријатељима. Два дана након митинга дошао сам у Србију, у Београд, на које је НАТО извршио агресију. Стицајем околности био сам сведок страхоте бомбардовања зграде РТС у Београду које је извршено 23. априла 1999. године у 2:06, током бомбардовања СР Југославије и рата на Косову и Метохији. Тада је живот изгубило 16 радника те медијске куће, а још 16 је повређено. Први пут у историји ратовања погођена је једна медијска кућа која је претходно проглашена за легитимни војни циљ.
Амнести интернашнал је напад окарактерисао као ратни злочин. Ноам Чомски је 2015. године упоредио терористички напад на редакцију листа Шарли Ебдо са бомбардовањем зграде РТС. Међународна организација за људска права “Хјуман рајтс воч” је 2000. године саопштила да није било никаквог оправдања за бомбардовање зграде телевизије. “Први пут у историји ратовања погођена је једна медијска кућа која је претходно проглашена за легитимни војни циљ… И поред ратне пропаганде овог медија, није било никаквог војног оправдања за бомбардовање зграде РТС-а. НАТО није упозорио цивиле. Зграда је иначе смештена у густо насељеном делу града. Новинари и особље су у њој и дању и ноћу, свакодневно. Био је то потпуно непотребан напад”, навела је та организација.
Стравичну слику бомбардовања здања РТС никада нећу заборавити. Јауке настрадалих и сада чујем. Био сам у прилици да међу првима уђем у рушевине са страдалима, међу којима је било и живих. Када се зачуо звук бомбардера, од кога су се очекивале нове бомбе, једно време сам са страдалима остао сам. Тешко ми је да се тога присећам. Док сам од последица ужаса и отровних гасова 31 дан лежао у болници и чекао операцију плућа наставио сам да пишем свој ратни дневник и неколико страница издвајам за ову прилику:
*****
11.5.1999. Сирене су огласиле престанак ваздушне опасности у 6.21х.
*Докторка Сања Радовановић јутрос ме обавестила о томе да нису дозволили представницима аустралијске амбасаде да ме посете у болници, јер за то је потребна сагласност наше владе, а пошто се и Аустралија третира као саучесник у агресији на нашу земљу, сагласност готово сигурно неће ни да добију.“… умало да заборавим. Данас немој ништа да једеш, идеш на операцију! Буди спреман око …”
Не могу да верујем, надам се да ће данас бити струје и да овај трећи покушај моје операције неће завршити отказивањем као два претходна. Убија ме ова неизвесност и припреме за нешто што се на крају ипак не догоди.
“Ако ни данас не буде операције, има да побегнем…”
*Најнепријатнији осећај у животу!
Претпостављам да сам жив… У операциону салу ушао сам у 12.03х, а изашао у 01.15х.
Бљувао сам крв на све стране, кроз уста, нос…
Ужас! Гушио сам се и повраћао.
Очи су напросто хтеле да ми искоче…цела вечност.
Ех, само да нисам био везан.
Од силнога напрезања и константног бола нисам могао чак ни да се онесвестим, иако сам молио Бога да ми се то догоди.
*У тренутку док су ме враћали у собу проломио се онај језиви звук сирене, која је по ко зна који пут, означавала почетак непосредне ваздушне опасности. Сирена још није ни стала, а злослутни звук авиона у бришућем лету, наговештава да сам се из “Раја” вратио у паклену стварност.
Онако, раскрвављенога носа и готово на пола свести, стављају ме у кревет.
Детонације:Прва, друга, трећа, четврта…,укупно 8, негде веома близу.
Прва ме готово избацила из кревета.
Али, све им је узалуд, нити сам ја био у стању да бежим, а нити сам у томе тренутку о тако нечему и размишљао.
Поново 4 детонације, нешто даље…
*У Ургентном центру, тачније, на одељењу интезивне неге, или још тачније на најтежем одељењу Клиничког центра, ”злогласном Шоку Б”, тренутно се налазе, шесторица кинеских дипломата, повређених приликом зликовачког бомбардовања, зграде Амбасаде Н.Р.Кине. Данас их је посетио, народни посланик-глумац Бата Живојиновић, за њих најпопуларнији јунак, једнога од најгледанијих филмова у Кини, ”Валтер брани Сарајево”. (Само од почетка агресије на С.Р. Југославију, на кинеској телевизији приказиван је 18 пута!)
Један од њих задобио је тешке повреде очију, па му је тешко пало што “јунака” није могао видети, али је за разлику од осталих који су у знак сећања на овај догађај, добили аутограме “Бате Животиње”, он једини добио и аутограм и пољубац у чело.
“Љуби га Бата у …!”
*Како ми рече, начелник Ургентнога центра Др.Влада Ђукић, један од њих лежи у истом оном кревету у коме сам лежао и ја приликом мога боравка на том оделењу (Кревет бр.1 – Шок Б ). Доктора Ђукића упознао сам оне злокобне ноћи 23.4., када је предводећи хирушки тим КБЦ-а медју првима стигао, да из рушевина зграде Радио и телевизије Србије (РТС) вади тешко настрадале и повређене раднике, објекта, кога су малоумни зликовци означили као: ”Војни објекат високе вазности”.
У томе тренутку заједно са спасилачком екипом улагао сам надљудске напоре да испод две армирано-бетонске плоче, ослободимо ноге једнога од тешко настрадалих радника РТС-а.
Време је пролазило страховитом брзином.
Леђима сам се подвукао испод унесрећеног и потпуно беспомоћног човека и успео да га пажљиво подигнем у полу хоризонтални положај. Чекајући помоћ, својим телом ослушкивао сам откуцаје његовог срца. Било је то велико и снажно срце, срце које је само неколико минута пре тога куцало у човеку, који је на свом радном месту, седећи на столици која је још увек стајала смрскана испод његовога тела, припремао свој последњи извештај о убицама којима је откуцај његовога срца био само најјачи локатор, кога треба заувек утишати. Низ врат и лице осетио сам сливање његове вреле крви, готово да сам имао осећај да смо до те мере спојени, да сам могао осетити да његова врела крв улази у моје тело и меша се са мојом.
Положај у коме сам се налазио, дозвољавао ми је да видим само мали део простора десно и лево од мојих ногу. Полако сам померио десну ногу, приметивши да стојим на нечијој руци, откинутој нешто испод рамена.
Недостајали су палац и кажипрст… Сасвим јасно сам могао приметити како се три преостала прста полако померају, на начин као да на невидљивој тастатури покушавају откуцати преостали део текста. Нешто даље, покрај нечега што је било налик сталку за камеру, вириле су нечије откинуте ноге.
По левој ципели закључио сам да је у питању мушкарац. Након тога сам краичком ока почео претраживати простор са своје леве стране. Свега два метра од мене висило је још једно обезглављено тело. Мушкарац у тамно плавом комбинезону. Приметио сам сат на његовој руци и пожелео да видим колико је сати. Нисам успео, мада када сам мало боље размислио ни сам нисам знао зашто ми је баш то пало на памет тога тренутка. Можда због тога што сам желео трајно избрисати ту слику, слику његовог обезглављеног тела, јер сам знао да ако не будем гледао у његов сат, да ћу наставити да тражим његову главу а то нисам желео. У том тренутку зачуо сам продоран мушки глас:
“Бежите сви! Бежите! Авиони долазе да овере зграду! Бежите! Бежите у парк! Људи бежите! Авионииииии…!”
На све стране је завладала паника, ломљава, бег и након тога апсолутна тишина. Из даљине је допирао злокобни и језиви звук небеског убице. На тренутак сам помислио да је ситуација у којој се налазим равна самоубиству и да је веома “глуп” начин на који ћу да погинем. Звук убице постајао је све ближи и јачи. Тренутак је постао вечност, а вечност агонија.
Шта да радим? Пожелео сам да му макар на тренутак престане куцати срце, али је оно као за инат лупало све јаче и јаче. И онда глас! Глас срца! Глас душе…
“Бежи сине…бежи…бежи…”
Рукавом сам обрисао хладан зној са чела, језиком прешао преко сувих усана пуних прашине, полако затворио очи и снагом потсвести блокирао свој слух. Кроз главу ми је брзином светлости пролетела само једна мисао:
“Не могу сада да га оставим и побегнем. Не могу од срамоте.
Не могу… НЕЋУ!”
Стисао сам шаке, укопао се ногама још јаче испод његовога тела и чекао смрт…
Ни сам не знам колико након тога, уместо смрти, на свом рамену осетио сам руку ватрогасца. Подвукао се испод несретника и наместио своје раме да би преузео део тежине.
“Добро је, само је прелетео! Одмори мало…”
Из мрака су почели прилазити и остали ватрогасци, припадници Цивилне заштите, преживели радници РТС-а, станари околних зграда…
Требали смо прво ослободити тело од комада арматуре која се попут челичних змија обавијала око унесрећеног човека.
Док су једни великим кљештима и моторним брусилицама кидали комаде арматуре други су наизменично на рукама и леђима држали овога несрећника, спречавајући на тај начин да се угуши.
И сам Бог је сведок да смо учинили апсолутно све што је било у нашој моћи али тоне и тоне бетона, чврсто су притискале, већи онако смрскане ноге.
Уз све то изузетно тешке повреде главе, груднога коша, откинута шака десне руке, велики губитак крви и у зао час избијање пожара изнад наших глава, зауставиле су наша настојања.
“Молим те ти остани да нам асистираш!”, окренуо сам се и угледао човека у зеленом хирушком мантилу, био је то др Влада.
Био сам потпуно свестан онога што следи, затражио сам од једнога ватрогасца да донесе мање мердевине како би на њих полегли тело.
“Држи га чврсто за руке и кажи када си спреман!”
Нисам морао да држим ја њега, држао је он мене. Готово надљудском снагом са левом руком ухватио је моју мишицу, погледао ме директно у очи и кроз полу затворена уста, тихим и потпуно сабраним гласом изговорио:
“Сеци сине, сеци као да су душманске…Сеци…!”
Још једном сам погледао несретника у полу размрскано лице и са влажном, у блато и крв претвореном крпом, покушао да му обришем очи и исцедим у његова уста макар једну једину кап.
Да сам макар знао како му је име или можда надимак…да сам знао било шта што сам могао да му кажем у том тренутку, да сам знао имена његове деце, његових унучића, да сам знао…
“Држи се ћале! Држи се и гледај у моје очи…”
Након тога сам погледао у Владу и рекао одлучно:
“Може!”
То, може, као да је у делићу секунда у мени пробудило оно што до тога тренутка никада нисам осетио на тај начин.
То, може, у мени је пробудило мржњу која ће у мени остати до краја мога живота.
Мржњу према Америци и свему ономе што је америчко.
“Мрррррррзиммммм вааааааас пичке америчке, мрзим вас убице, мрзим вас зликовци …”
Ампутација је трајала кратко бетонске плоче већ су обавиле највећи део посла.
Сада је на реду била десна нога.
“Колега, мораћете асистирати и мени!”, и ово се несумљиво односило на мене, јер сам на рамену осетио додир особе која ми се обраћала.
Али…тај глас. Тај глас…
Љутито сам се окренуо према човеку који се налазио иза мојих леђа.
“Нисам ја теби никакав колега!”
“Мрзим ово што радим, али у овом тренутку нема другога начина, ноге не можемо, али бар да му спасимо живот!”
“И почни већ једном, који курац гледаш у мене?!”
У томе тренутку бесно сам га погледао у лице, давајући му на знање да крене.
“Еј, Слобо па то си ти, па јеб…!”
“Мирославе?!”
“Извини, докторе, нисам те препознао!”
“Па, човече откуд ти овде?!”
Откуда ја, и сам сам се питао, али времена није било, морали смо у најкраћем временском року да ампутитамо и другу ногу.
“Може ли?”
“Може стари мој друже!”
Гледајући доктора Слободана Ивановића, како рутински обавља свој део посла, кроз главу су ми брзином светлосног филма пролазе слике од пре девет година, када је Слоба као хирург добровољац боравио на бенковачком делу ратишта.
Остао је потпуно исти, онај стари мртво-хладни “Доктор Младен”.
Само том приликом је спашавао моје ноге, извадивши из њих 32 шрапнела од противтенковске мине.
А, овом приликом покушава да спаси живот човеку коме мора да одсече и другу ногу.
Чврсто сам држао несретника коме ни име нисам знао. Али са оном полу здравом руком, држао је и он мене, као да ми је стављао на знање да моја снага није ништа јача од његове.
Слоба је завршио, али његова рука и даље је чврсто стискала моју мишицу. Морао сам да употребити своје обадве руке да се “ослободим” овога, за њега можда и последњег стиска.
Амбулантна кола полако су замицала иза цркве Светога Марка, а ја сам се вратио натраг на рушевине, извлачећи преостале жртве.
Нисам ни слутио да ће још тога јутра Др.Влада постати и мој доктор а Др.Слоба, један од мојих првих посетилаца у “зогласном Шоку Б”.
(“Када дођеш до “Владе” доћи ћеш и до Слобе!”)
Тај назив “Шок Б”, добио је због броја оних несрећника који су за сва времена у њему оставила свој живот. (За шест проведених дана у “Шоку Б”, број преживелих у односу на умрле био је убедљиво на страни ових других.)
И на крају ове моје приче, желим да додам да је у знак сећања на погинуле, у београдском Ташмајданском парку, код зграде РТС-а, подигнут споменик на коме пише: “Зашто?”, којим породице и пријатељи страдалих, a и сви ми, постављамо питање: Зашто су они погинули.
/Ауторски текст сведока НАТО агресије објављен у награђеној књизи на Београдском сајму књига – „78 Дана апокалипсе – Истина оптужује“ у којој преко стотину аутора – половина из света, осуђује неоснован напад на суверену државу/.
Мирослав Млинар /р.1967. – СФРЈ /. уметник, сликар, спортиста, бивши политичар, хуманиста – Бенковац, Сиднеј, Београд
Након што је у родном Бенковцу завршио основну школу, похађа војну гимназију у Загребу, али ношен својим уметничким духом након тога прелази на дизајн. Млинар је крајем 80-их година прошлог века заједно са академиком Јованом Рашковићем био један од оснивача Српске демократске странке из Книна. Као кандидат СДС, Млинар је 1990. победио на првим вишестраначким изборима у Хрватској и ушао у градски парламент, где је требало да обавља дужност градоначелника Бенковца. Одрекао се те функције, на којој га је заменио Здравко Зечевић. Мирослав је у периоду свог политичког деловања био председник одбора СДС у Бенковцу, председник регионалног одбора СДС, члан главног одбора и један од тројице потпредседника СДС. У ноћи 19. маја 1990. на Млинара је извршен политички атентат, који је преживео. Сутрадан, је руководство СДС одржало митинг у Задру и у знак солидарности са Млинаром, проф. Др Јован Рашковић је предложио и одлука усвојена о повлачењу својих политичких представника и прекиду свих односа са хрватским Сабором и политичким странкама Хрватске, због тешког злочина над његовим потпредседником, који представља и напад на српски народ.
Млинар је, пошто је замрзао своје чланство у СДС, учествовао и као борац у рату у Крајини у одбрани српског народа. Био је три пута рањен. Када су 1993. Срби протерани из Хрватске, иселио се са супругом и сином у Аустралију, у Сиднеј, где су добили и ћерку. У Аустралији је, заједно са архитектом Јованом Срдановим, основао предузеће које се веома успешно бави уређењем ентеријера. Бави се и сликарством. Године 1994. основао је са групом пријатеља и први српски рукометни клуб у Сиднеју под називом „Бели орлови“. Клуб је 5 пута освајао првенство Аустралије, а Млинар је био и државни репрезентативац. Млинар је 30. марта 1999. у Сиднеју организовао мирне демонстрације против НАТО бомбардовања Србије. Два дана након митинга допутовао је у Београд. Када је 23. априла 1999. бомбардована зграда РТС, Млинар је међу првима пришао да помогне повређеним и рањенима. У Аустралију се вратио након бомбардовања. На основу одлуке Управног одбора југословенске фондације за борбу против рака, председник фондације академик Душан Каназир доделио је 2000. Мирославу Млинару звање амбасадора хуманости. Априла 2008., одлуком Владе Србије, Мирославу Млинару је додељен српски пасош са бројем 1, у знак поштовања и захвалности за учешће у спасавању радника РТС из бомбардоване зграде Телевизије и свега што је урадио за српски народ. Године 2002. вратио се са својом породицом назад у Србију, где и данас живи. Мирослав је херој српског народа у рату и у миру.
