- 04. 2020.
Потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова Ивица Дачић поручио је у говору на тему „Српско-амерички односи – некад, сада и у будућности“ да додатно унапређење сарадње са САД представља један од најзначајнијих спољнополитичких приоритета Србије.
Први потпредседник Владе Србије Ивица Дачић је заједно са америчким амбасадором Годфријем, учествовао на скупу који је посвећен српско-америчким односима, њиховој прошлости, садашњости и будућности, овога пута у организацији Конгреса српско-америчког пријатељстава. У обраћању учесницима Српско-америчке академије за лидере је између осталог рекао:
Додатно унапређење српско-америчке сарадње, ван сваке сумње, представља један од наших најзначајнијих спољнополитичких приоритета.
САД и Србија делиле су кроз историју заједничке вредности и удружено су се бориле за очување слободарских начела и цивилизацијских достигнућа. И поред тога, друга половина 20. века донела је велике изазове и значајне несугласице. Управо зато важно је изнова истицати позитивне примере из наше заједничке прошлости, како би данас биле промењене неке погрешне перцепције које смо креирали једни о другима.
Дипломатски односи Кнежевине Србије и САД формално су успостављени 14. октобра 1881. године, закључивањем Трговинског уговора и Конзуларне конвенције, који су ступили на снагу 27. децембра 1882. године.
Након Берлинског конгреса 1878, тадашњи амерички посланик у Бечу Џон Касон предложио је да се успоставе односи САД са свим земљама које су том приликом стекле независност, што доводи до потписивања Трговинског уговора и Конзуларне конвенције. Својеврстан куриозитет је да су ови уговори остали на снази дуже од једног века, јер су их прихватили и Министарски савет Краљевине СХС 1919. године и Влада ФНРЈ 1946. године.
Период између осамдесетих година 19. века па све до краја прве деценије 20. века, карактерише уздржаност САД у односима према Србији. Ова ситуација мења се са почетком балканских ратова 1912-1913. године, када америчка штампа са наклоношћу пише о нашој земљи и њеној борби за ослобођење.
На значај и размере међусобног поштовања подсећа вероватно и најдирљивији моменат у српско-америчким односима када се 28. јула 1918. године српска застава завијорила на Белој кући, али и на свим америчким јавним институцијама.
Поред српске, на Белој кући вијорила се само још једна, француска застава, и то на 131-годишњицу пада Бастиље 1920. године. Увек са поносом истичем да ми је била изузетна част што сам 2018. године имао прилику да и у Вашингтону, у Конгресу САД и у Београду, обележим овај датум, присећајући се са америчким партнерима савезништва наша два народа.
Читав однос САД и Краљевине Србије током Првог светског рата може се окарактерисати као савезнички и пријатељски. Поред хуманитарне, политичке, финансијске и војне помоћи која је пристизала од америчких пријатеља, дошло је и до зближавања српског и америчког народа.
Не треба заборавити да су САД прве од великих сила прихватиле и подржале стварање југословенске државе, да су већ у фебруару 1919. године признале Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, те да су касније у многобројним пограничним споровима биле на нашој страни, чиме је председник Вудро Вилсон оставио још један легат по којем га памтимо.
Међуратне односе САД са Краљевином СХС, односно Краљевином Југославијом у које је Србија несебично унела своје жртве и своју државност, карактерисала је пријатељска сарадња, иако су након повлачења делегације САД са Версајске мировне конференције, а посебно током двадесетих и тридесетих година 20. века, САД заузеле нешто пасивнији став у међународним односима.
Ово се мења избијањем Другог светског рата, а из тог периода нашег поновног савезништва подсетио бих на операцију „Халијард“, када је успостављен највећи ваздушни мост у поробљеној Европи, путем кога је спасено готово 500 оборених америчких пилота и ваздухопловног особља.
Ова операција је, помало као парадигма наших односа у којима су неретко најбољи елементи често гурани у други план, деценијама била обавијена велом тајне. Коначно смо, прошлог септембра у Прањанима, обележили 75 година ове операције, уз присуство председника Александра Вучића, тадашњег амбасадора САД Кајла Скота, као и потомака спасених савезничких пилота.
Југословенско-амерички односи након Другог светског рата могу се поделити на неколико раздобља, а карактерише их смењивање фаза у којима је преовладавао сукоб идеологија и периода у којима је доминирала сарадња базирана на начелу прагматизма.
Последња деценија 20. века доноси и најтежи период у српско-америчким односима, што је свеукупно кулминирало прекидом дипломатских односа 25. марта 1999. године услед оружаног сукоба између НАТО и тадашње СР Југославије. Ово је несумњиво представљало најнижу тачку у скоро 140 година дугој српско-америчкој историји.
Дешавања 1990-их, распад Југославије и поготово бомбардовања 1999. године, произвела су низ негативних перцепција које су се неретко рефлектовале и на начин размишљања и на квалитет наших односа након поновног успостављања у новембру 2000. године.
Најдрастичнији пример овога представља једнострано проглашење независности Косова и Метохије, што је тема у вези са којом Србија и САД и данас имају суштински различите позиције. Српско-амерички политички односи у постхладноратовском раздобљу могу се сажети у добро познатој дипломатској флоскули „сагласни смо да нисмо сагласни.“
Ипак, опредељење Србије да отвореним питањима приступа на дипломатски и конструктиван начин водећи рачуна о широј стабилности, довело је до тога да данас са задовољством могу да констатујем да сарадња Републике Србије и Сједињених Америчких Држава, упркос реалним изазовима, има позитивну динамику.
У савременим српско-америчким односима питање Косова и Метохије засигурно представља важну тему нашег политичког дијалога. Упркос разликама у ставовима са Сједињеним Државама, остајемо потпуно отворени за даље разговоре о решавању овог питања.
Понављам да ће наша страна учинити све да америчким партнерима у што већој мери разјасни и приближи наше позиције, уз очекивање да ће САД уважити и српске интересе. САД видимо као кључног партнера у процесу постизања трајног и одрживог решења, прихватљивог за обе стране.
О интересу америчке администрације говори и чињеница да су САД именовале два специјална изасланика – амбасадора Ричарда Гренела као изасланика Беле куће посвећеног дијалогу Београда и Приштине, односно заменика помоћника државног секретара Метју Палмера у име Стејт департмента као изасланика за наш регион.
Србија посебно уважава подршку коју нам САД континуирано пружају у остваривању пуноправног чланства у Европској унији, као нашег стратешког циља. Очување позитивне динамике у процесу европских интеграција од кључног је значаја за стабилност и развој Србије и целог региона.
Захвални смо на разумевању и подршци које САД пружају дубљем повезивању региона, што је оличено у иницијативама попут „мини Шенгена“, које треба да помогну у остваривању циљева усмерених на добробит читавог Западног Балкана.
Република Србија остаје спремна за даље јачање билатералних односа у свим областима које могу дати додатни квалитет и садржину нашој сарадњи. Ту бих првенствено истакао жељу Републике Србије да наставимо да интензивно радимо на јачању економских веза и на привлачењу инвестиција из САД, након окончања актуелне кризе.
Наши људи одлазили су у Сједињене Држава циклично, у више „таласа“, од прве половине 19. века до данас. Услед тога, уз „препознатљиве“ делове САД у којима је српска заједница углавном концентрисана попут Чикага, Милвокија, Кливленда, Питсбурга, Њујорка, све бројније су заједнице на Флориди и у Калифорнији, а мање концентрације српске заједнице су раштркане по читавој америчкој територији (нпр. чак и на Аљасци, у Монтани, Мичигену, Минесоти, Невади и слично).
Према америчким подацима, регистрован је 189.671 Американац српског порекла док, истовремено, и саме америчке институције процењују да је овај број знатно већи. Процене српских удружења у САД варирају од 600.000 до 1.000.000 припадника српске заједнице.
Колико год ове бројке биле различите, српска дијаспора, у чијим редовима су живели и радили не само Тесла и Пупин, већ и људи попут Џорџа Фишера (Ђорђа Шагића), који је пре више од 200 година као српски устаник кренуо у Америку и учествовао у „Тексашкој револуцији“ , преко Карла Малдена, Пита Маравића, Џорџа Војновића, Хелен Делић Бентли, Питера Богдановића, Стива Тешића и многих других који су оставили, или и данас остављају значајан траг у САД, представља једну од важних спона и додатну вредност у градњи наших будућих односа.
На самом крају желео бих да останем оптимиста у погледу будућности односа Србије и САД. Сматрам да нас још мало па 140 година дипломатских односа учи да су, историјски гледано, у сличним, критичним тренуцима Србија и Сједињене Америчке Државе биле заједно на правој страни историје – делећи исте идеале и вредности.
Овакво стање актуелних односа представља добар основ за оптимистичан поглед у будућност, упркос чињеници да се управо сви налазимо усред глобалне кризе изазване актуелном пандемијом COVID-19, која има несумњиве последице пре свега по здравље наших људи, али и по светску економију. И у овом тешком тренутку за све нас, Република Србија и САД заједно су у борби против невидљивог непријатеља, који односи животе.
Желео бих да истакнем да смо већ организовали репатриационе летове којима је на стотине америчких и српских држављана враћено у своје земље. Пре само неколико дана у Београд је стигао и први део америчке помоћи у виду 6.000 тестова за откривање коронавируса, што само показује да амерички народ ни поред свих потешкоћа са којима се суреће, не заборавља да буде солидаран са својим српским пријатељима.
Тако нешто не изненађује посебно ако се присетимо да је почетком 1915. године на територији Србије у борби против епидемије тифуса била ангажована америчка санитетска мисија са др Едвардом Рајаном на челу. У херојској борби која је тада вођена три америчка лекара и девет болничарки оболело је од ове опаке болести, а један лекар је и преминуо.
Оваква солидарност САД, која јој није била страна ни у прошлости, показује да српски и амерички народ могу и јесу били савезници кроз историју посебно у периодима великих криза. Све ово даје наду да, без обзира на све изазове са којима се суочавамо, постоји узајамна жеља да наше односе и у будућности очувамо и јачамо, полазећи од заједничких интереса и на основама међусобног разумевања и уважавања.
„Српска стварност“
