Бранислав Станковић – други са лева
25 12. 2019.
Глумац из Косовске Митровице Бранислав Станковић нашао се на бини њујоршке позоришне трупе Ла МаМа у представи “Тројанке”, која се игра више од четири деценије.
Прича о Ла Мами не може се испричати, а да се не помене сарадња са БИТЕФ-ом. Међу многим светским гостима БИТЕФ-а у Београду били су редитељи чија дела су стварана у Ла Мами: Роберт Вилсон и Андреј Шербан. Управо је Шербан режирао “Тројанке”, а у глумачку поделу изабрао Банета, као једног од неколицине уметника са Косова.
Бранислав Станковић каже да му је велика част била када је добио позив после кастинга у Косовској Митровици.
“Ја сам се њима свидео, одговарао им за ту улогу, позвали су ме и ту је питање било у ваздуху буквално, да ли ћу доћи за Америку или нећу. Ми смо имали три премијере на Косову, онда су ме обавестили мејлом, “Браниславе позван си да играш”, ево овде сам и даље 20 дана и даље се опорављам од тога… Не могу да схватим где сам и где играм, са којом екипом, са којом продукцијом”, каже Бане, сат времена пре него што ће изаћи на сцену.
А на сцени је са око 50 људи. Међу њима глумци са Косова. Припрема је рађена на Косову, имали су пробе у Приштини, тамо поставили све сцене, и играли у Призрену, Приштини и Митровици. Станковић каже да је у почетку било десетине глумаца, али је системом одбацивања редитељ изабрао њих неколико. Потом долази у Њујорк, пробе сваки дан од десет ујутру до седам увече, а онда 10 извођења свако вече заредом.
“У почетку је био велики страх у питању, први пут да радим у америчкој продукцији, није чак ни копродукција, а другачији систем рада имају, скроз другачији. Пошто сам пушач, највише сам имао проблема око цигарета, јер је било оно, у фазону имамо паузу и дође директорка и каже, ‘Бане, наших 5 минута, а не твојих’, пошто сам често претеривао”, признаје млади глумац.
Директорка позоришта Миа Ју, такође глуми у представи, у којој има и глумаца који су у њој и по 40 годна. “Тројанке”, једна од Еурипидових трагедија која говори о бесмислености рата, игра у Ла Мами, од 1974. У овој глумачкој постави, поред глумаца са Косова, нашли су се и глумци из Гватемале и Камбоџе, може се рећи, народи који су имали прилике да осете ратне страхоте.
“Њујорк је једно место где ти ако хоћеш да се бавиш тиме и уложиш у себе, можеш да се бавиш, јер овде су сва позоришта приватна, тако да имаш свог агента, он тражи кастинге, дођу, позову те, одбију те… И много је функционалније то заправо. У Србији, ја се надам да ме чека посао у Приштинском позоришту у Српској драми. Имам пар својих приватних пројеката, нешто играм, нешто режирам”, каже Бранислав Станковић док се припрема да напусти Њујорк.
Из Њујорка, поред позоришних утисака, носи музичке, јер је уживо слушао џез и блуз, који ће га и у Косовској Митровици, која има фестивал такве музике, подсећати на град који никад не спава.
„Српска стварност“ / Ивана Константиновић – Глас Америке /
