- 04. 2020.
Епидемија у Њујорку можда још није достигла врхунац, а социјална дистанца је и даље основна мера која лекарима даје шансу да пруже помоћ свим пацијентима којима је потребна, каже за Глас Америке кардиолог Саша Вукелић, из болнице Монтефјори у Бронксу, која је према његовим речима сада постала 90 одсто „Ковид-болница“. Како истиче, у околностима катастрофалне епидемије веома је тешко постићи прави баланс између поштовања људских права и слобода и – општег добра.
Доктор Саша Вукелић, који је основне студије медицине завршио у Београду а специјализацију у Њујорку, ради као специјалиста за срчану слабост и транспланте у кардиолошкој јединици интензивне неге болнице Монтефјори у Бронксу.
Вукелић: Нисам сигуран да смо достигли врхунац епидемије
“Ми покривамо практично један од најсиромашнијих округа у Америци – Бронкс – и Вестчестер, који је један од најбогатијих. Моја је болница доста јединствена зато што пружа подједнаку заштиту најсиромашнијима и најбогатијима”.
Већину његових пацијената чине мањине – Латиноамериканци и Афроамериканци, а као и друге њујоршке болнице, Монтефјори је на ивици капацитета.
“Претворили смо велики број простора у јединице интензивне неге, чак смо и нашу свечану салу претворили у једно Ковид одељење са мање болесним болесницима. То говори у којој мери су наши капацитети сада једноставно попуњени. Ми буквално стварамо нове кревете у просторима, који раније нису били томе намењени, а то се дешава практично у целом Њујорку. Захваљујући изразитим напорима администрације и нас, запослених, још смо у стању да се бринемо о болесницима, али долазимо полако и ми до тачке где је немогуће то радити”.
Нико није очекивао овакву експлозију болести, каже доктор Вукелић.
„У Њујорку има практично 140.000 позитивних људи. Ако погледате, од десеторо тестираних четворо ће бити позитивно, што говори да је вирус апсолутно распрострањен у популацији. При тако великим бројевима, ако и мали проценат болесника постане тешко болестан то је огроман број људи и ниједан здравствени систем није у стању да такву експлозију пацијената успешно реши. Ништа није довољно, ниједан број кревета није довољан“.
Додатни проблем код Ковида-19 за лекаре је што се уз оштећење плућа појављују и друге компликације.
„Сада смо већ приметили да имамо 20-30 одсто пацијената који развијају тешко оштећење бубрега – бубрежну инсуфицијенцију. Наша нефрологија је тренутно пренапрегнута у покушајима да обезбедимо дијализу за све ове пацијенте, континуирану бубрежну дијализу, јер велики број пацијената са тешким обликом болести има отказивање бубрега. Чак то вероватно није само последица шока, пошто шок и сепса могу то да изазову, него у неким случајевима једноставно видимо да се то развија и пре развоја шока, тако да је неко наше мишљење да вероватно постоји и оштећење бубрега директно узроковано вирусом”, прича доктор Вукелић.
Код 10 процената болесника примећени су и знаци оштећења срца.
„Углавном су то особе које су већ имале неко обољење или срца, као што је срчана слабост или су имали хипертензију, пошто је диспропорционално висок број болесника са обољењима срца и крвних судова међу тешко оболелим пацијентима са Ковидом. Мањи број од тих 10 одсто има тешко оштећење срчаног мишића, што смо збележили у неколико случајева, што онда додатно компликује ситуацију. Поред тога, готово сви болесници имају поремећај коагулације или згрушавања крви, који вероватно доводи до тромбозе. Тако да је болест мултифакторална, код тешких облика проблем нису само плућа, већ долази до оштећења низа органа, што доводи до великих тешкоћа у лечењу ових болесника, зато што захтева скупе процедуре и високо-обучене здравствене раднике, који су у стању да истовремено воде рачуна о болесницима који имају оштећења плућа и бубрега и срца, тако да то захтева изузетне ресурсе“.
И за лекаре из интензивне неге навикле на различите исходе за пацијенте, емотивни данак је ових дана висок.
“Доста је емоционално и физички исцрпљујуће, гледати пацијенте који умиру, а могућности да им помогнете, без обзира на присуство и имање свих тих средстава су понекад јако мале”.
“Током рада на интензивној нези, најбоље је не скидати заштитну опрему”
Здравствени радници, и сами често жртва вируса, настоје да се заштите колико могу.
“Доста је тешко у тим условима да ставите заштитну опрему, маску, наочаре, онда кад улазите у собу имате посебан визир, шлем, ја практично не скидам маску док не завршим са јединицом… 6,7,8 сати, онда је јако тешко дисати, обично не једем за то време, јер је највећа шанса да се инфицирате током скидања и стављања заштитне опреме, па се трудим да то минимализујем”.
Заражене су и неке од Вукелићевих колега.
“Више нисам ни сигуран, пошто је вирус толико раширен у Њујорку у популацији, ко се заразио у болници, а ко ван ње, да вам искрено кажем. У нашој болници, чак је и чувени неурохируг који је урадио чувену компликовану операцију раздвајања сијамских близанаца и светски је познат, он је умро од Ковида… имали смо неколико смртних случајева. Имали смо неколико оболелих лекара и сестара, већина су добро. У суштини је најбоље не размишљати о могућим последицама, јер ништа не можеш променити”.
Болнички систем Монтефјори у Њујорку покрива један од најбогатијих и један од најсиромашнијих америчких округа.
Тренутно не постоји ниједан лек који мења ситуацију код тешко болесних људи, истиче Вукелић.
“Постоје приче о хлорокину… ми практично дајемо тај лек свим пацијентима, видећемо тек касније на великом броју пацијената да ли има помака. Они који су најтеже оболели су добили тај лек, они који су умрли су добили тај лек и они који су преживели. У овом моменту, једноставно треба сачекати и видети објективне податке да би се тачно знало”.
Њујоршки лекари размењују искуства са колегама из Европе и Кине, каже Вукелић.
“Наравно, те информације су драгоцене. Сад почињу да излазе и радови из Кине. Међутим, у оваквој ситуацији Кинези су били у тоталном хаосу, пошто је епидемија била неконтролисана, јако је тешко прикупити објективне податке у ситуацији кад се бориш да спасиш сваки живот, тако да те информације тренутно нису у стању да нам кажу шта можемо да урадимо да променимо ситуацију у лечењу. Једноставно, бавимо се нашим стандардним методама, основно је третирати шок, акутни респирациони синдром, отказивање бубрега и оштећење срца на начин на који већ знамо да то радимо”.
Кардиолог Вукелић није сигуран да је епидемија у Њујорку заиста достигла врхунац и каже да је важно да социјална изолација не попушта.
“Ја сам чак и незадовољан у Њујорку зато што дођем с посла и видим људе на улици. Не у броју који је уобичајен за Њујорк, али и даље велики број људи, тако да је то мало застрашујуће, јер се болест можда шири међу популацијом”.
Како истиче, проблем је што нико није извукао поуку из догађаја у Кини.
“Сви смо имали два месеца да се припремимо, али видимо да ни у Европи, па ни у Америци… нико се није припремио на време. Јако је тешко рећи популацији – ви сада не можете да излазите напоље, престаните да радите, немате плату, није нимало лако донети такву одлуку, то ми је јасно, али је било потребно доднети такву одлуку. Никад није требало ширити причу да млади људи не обољевају што је довело до неодговарајућег понашања, зато што ми имамо младе људе који су тешко оболели. Најмлађи пацијент који је умро у нашој болници је био у 20-тим годинама, без икаквих медицинских проблема. Мање су могућности да ћете умрети, али не значи да нећете тешко оболети”.
Значај социјалне дистанце
Од препорука и смерница у Америци, до карантина и полицијског часа у Србији – различите земље спроводе различите мере, а Вукелић каже да је у катастрофалним епидемијским условима тешко наћи баланс.
“Ја као лекар апсолутно подржавам социјалну изолацију, зато што превасходно размишљам о мањем броју оболелих, тешко оболелих и смртних случајева. Наравно да постоји друга страна, да људи имају право да живе и зарађују и тако даље. Ја сам велики заговорник људских права и слобода, треба да постоји баланс између тога и колективног добра, али наћи тај баланс није нимало лако у овој ситуацији. Овде не постоји забрана изласка на улице, једноставно се апелује на људе да се понашају разумно, а да ли се сви понашају разумно – нисам сигуран”.
Примена социјалне изолације зависи од земље до земље, констатује кардиолог Вукелић.
“Увек истичем пример Јужне Кореје, која је успешно решила проблем, први случај оболелих у Јужној Кореји се појавио у исто време кад се појавио у Америци, али су у Кореји спровели агресивино рано тестирање и праћење оболелих, укључујући праћење мобилних телефона. С друге стране, када причамо о личним слободама, да ли бих ја био срећан да неко прати мој мобилни телефон и обавештава моје комшије да ја можда имам вирус, вероватно не бих”.
Степен спровођења радикалнијих мера карантина зависи од култура и схватања личних права и слобода, додаје Вукелић.
“У Америци је то доста развијено и постоји значајан индивидуализам, и такве мере би било немогуће извести. Сматрам да је самоизолација јако битна, да је чак смештање оболелих људи са мањим симптомима у болнице или болничке институције добро, јер се болест шири у породицама. То се дешавало у Италији, и онда један заражен у породици зарази остале, можда ако издвојите такву јединку из породице, неће сви да се заразе. Степен самоизолације треба одредити на основу сваке земље или територије, која најбоље зна које су могућности њеног здравственог система да води рачуна о пацијентима. Што су мање могућности, изолација је битнија”.
Поуке епидемије
Које ће поуке извући амерички здравствени систем из ове кризе? Вукелић каже да ће поука вероватно бити да се не може функционисати на начин као до сад.
“У Америци је, у последњих 20 година, постојало развијање корпоративног начина размишљања у здравственим системима, па и у Њујорку, у циљу уштеда. Максимализовани су ресурси, број кревета смањен са 73.000 на 53.000. Има 20.000 кревета мање него пре 20 година, а сада нам одједном треба 100.000 кревета. Мора се схватити да здравствени систем није у потпуности профитна грана, да има непрофитне компоненте, које морају да постоје. Мора се размишљати не само о профиту, него широј слици заштите популације. Видимо и пример Британије, која није адекватно финансијски одржавала свој централизовани систем, па тренутно имају велики број оболелих и мртвих. Свака земља ће морати да извуче своје искуство на основу овога, али биће потребне промене у сваком случају”.
Где је светло на крају тунела? За Сашу Вукелића и његове колеге, то је проналазак вакцине, али пре тога – моменат када ће довољно велики део популације прележати вирус и развити имунитет. Доктор Вукелић очекује да би то у Њујорку могло да се догоди за месец или два.
„Српска стварност“ / Хелена Ђорђевић – Глас Америке /
