- 08. 2019.
Након распада Југославије, међународна заједница била је оптимистична да ће „европеизација“ западног Балкана бити могућа. Покренута је као најбоља стратегија за интеграцију нових држава у Европу чиме би се осигурали стабилност и мир и покренуо процес изградње функционалних држава. ЕУ, ОЕБС и УН заступали су ову стратегију, док су огромне количине и људских ресурса и новца уложене, посебно на Косову и у Босни и Херцеговини.
У новој књизи „Балканизација Европе“ Сајло Тараку (Сyло Тараку) тврди да, иако је овај процес у новим државама Балкана веома спор, у остатку Европе постоје знакови брзе балканизације. Јача етничка политика, лажне вести, поларизација и нови таласи миграције ревитализују стари концепт одлива мозгова. Норвешка користи медицинско особље, инжињере, грађевинске раднике, који се на Западном Балкану школују, а своје вештине примењују на другим местима.
Балканске земље и простори постају моноетнички: Косово је више албанско, Србија више српска, Хрватска више хрватска. И даље је у току политичка расправа о размени територија. Идеја је да северно Косово – вец́ински српски део Косова, буде размењено са вец́ински албанским делом Србије како би се створиле две нове моноетничке државе.
Треба се запитати како је било могуц́е уложити толико енергије у изградњу функционалних демократских држава без много резултата. Може ли бити нешто погрешно у стратегији изградње мира?
На Косову је било огромних инвестиција у инфраструктуру, оснивање полиције, јавне управе, изборе, у један од најбољих устава у Европи, закон и ред, а људи још увек у великом броју одлазе у Западну Европу и Сједињене америчке државе.
Оно што је од самог почетка било занемарено јесу дијалог и помирење. Непријатељску слику не производе политичари или медији, она је формирана много раније: у домовима и школама. Могу се уложити милиони у нову школску зграду, али ако се у њој учи по старом наставном плану и програму, слика непријатеља одржаваће се у животу и преносити на следец́е генерације. Мантра је била изградња јаке државе, фокусирање на јаке институције, покретање економије, а остатак ц́е уследити. Али остатак није уследио.
Након Другог светског рата, у покушају да изгради нову Југославију, Тито је направио велику грешку, занемаривши неопходно помирење. Торвалд Столтенберг је тврдио да му је Тито рекао: ,,Дај људима фрижидере и телевизоре, па онда нец́е бринути за остало“.
Научили смо једну ствар из историје, а то је да ништа нисмо научили. Нове границе не лече лоше односе, то чине дијалог и помирење, као и ревидирани наставни план и програм у школи који говори да могу да помогну обе приче.
Најјачи аргумент за покретање приче о размени територија био је да би Србија и Косово тако постали моноетнички и да ц́е постати функционалније државе и тиме олакшати пут ка Европској унији.
На другој страни, земље у Европској унији постају још више мултикултуралне државе. Услед климатских промена, ратова, економског колапса, сиромаштва, али и снова, у годинама које долазе, милиони избеглица ићи ће и даље преко граница. Још увек нисмо видели прави велики талас избеглица.
Често чујем да се Срби и Албанци једноставно не желе бавити једни другима. Да неће да комуницирају или сарађују, а ипак сам вец́ину свог живота провео слушајуц́и их управо како разговарају једни с другима.
Око 500 људи са Косова, мешовитих група Срба и Албанаца, посетило је Лилехамер (Лиллехаммер) у Норвешкој. Неколико хиљада људи учествовало је на семинарима о дијалогу у Охриду, Херцег Новом, на Брезовици, у Боровецу. Слични састанци организовани су и за стотине људи из Прешевске долине.
Главни проблем у процесу помирења је тај што није препознат значај дијалога. Постоје митови о томе да само они људи који се слажу могу да учествују у дијалогу или да је дијалог само пријатан разговор и путовање до океана. Неки су тврдили да дијалог не угрожава структуре моц́и или да ће сви разговарати све док Норвешка плаћа кафу.
Моје искуство је потпуно супротно томе. Страховито много сам научио слушајући Србе и Албанце који причају своје приче. Првих седам до осам година одржавали смо тромесечне семинаре у Лилехамеру са људима из Србије, Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе. Имали смо могућност за дуге разговоре и да се узајамно упознају не само као представници етничких заједница, вец́ и као правници, учитељи, љубитељи музике, кошаркаши и плесачи.
После рата 1999. године имали смо више семинара и са људима из Митровице. Најчешц́е смо комуницирали тако да једни са другима поделе искуство о томе на који начин је сукоб утицао на наше животе, уз питања и одговоре. Свака група је добијала одређено време да састави најважнија питања на која су желели одговоре, а онда би разменили питања, те опет за одређено време размислили о томе како ц́е одговорити – појединачно или као група.
Не мислим да је неко променио своје политичке ставове, али јесу променили перцепцију о непријатељу. Изградили су мрежу контаката преко саме етничке поделе. Основано је неколико Нансен дијалог центра, и вец́ина њих била је усредсређена на разбијање сегрегационог образовања. У Македонији је на пример Нансен центар анализирао уџбенике на албанском, македонском и турском језику. Сви они негују своју културу, али на уштрб других.
Ако желимо да изградимо функционално друштво на Косову, оно мора да буде друштво које припрема младе за мултикултуралну будуц́ност. Упркос великом отпору, нестају моноетничке државе, посебно у старим источноевропским земљама.
Како побољшати међусобно разумевање – кључно је питање за будуц́ност. То ц́е утицати на то како предајемо књижевност, историју и сваки предмет у школи. Ученици морају да се упознају и међусобно комуницирају без обзира на етничке поделе.
Како су Немачка и Француска дошле до тако успешног помирења?
Делимично великим бројем студентских размена и међусобним повезивањем градова. До 2000. године готово 70% њих је имало везу са другим градом преко границе.
Српске и косовске власти морају да схвате да лоши односи између Срба и Албанаца нец́е бити решени променама граница, већ ће то између њих само повец́ати удаљеност. Једини начин да се побољшају односи је кроз директан контакт (у образовању, уметности, спорту, фестивалима, музици), детаљном анализом онога што се догодило и због чега, као и образовним реформама, са акцентом на узајамно разумевање.
„Српска стварност“ / Лични став за КоССев: амерички проф. др Штајенр Бин /
