- 11. 2019.
Данас се навршава десет година од смрти једног од највољенијих поглавара Српске православне цркве, патријарха Павла. Скромност, врлина, доброта и живот по јеванђељу, синоним су за човека чију су Божју реч православни хришћани уважавали и поштовали.
Патријарх Павле остаће упамћен као велики човек који је свој живот посветио Богу и живео у складу са његовим начелима.
Патријарх Павле није само живео у духу хришћанске цркве, већ је Божју мудрост настојао да приближи свим верницима, како речима, тако и својим делима, која су прави пример скромног хришћанског живота.
Подсећање:
Патријарх Павле преминуо је у сну 15. новемебра 2009. године на Војномедицинској академији, где је од 13. новембра 2007. године био на лечењу. Према сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Раковици, у Београду.
Био је један од патријарха кога су верници несебично волели и ценили. И то пре свега јер је живео као и народ у чије се име обраћао Богу и молио за њега. Тако су људи често могли да виде патријарха Павла међу народом, како пешачи или се вози јавним градским превозом.
Важио је за човека који је устајао веома рано и живео у потпуности према јеванђељу и у складу са оним што је говорио. Осим по духовности, био је познат и као неко ко је био вичан свакодневним, животним стварима, па му тако није било страно да нешто поправи, било да су то ципеле или наочаре. Волео је да кува, што је често радио, али је и шио. Патријарху Павлу ниједан физички посао није био стран, ни тежак.
Био је противник луксуза, није био шкрт, али је био штедљив. Постоји прича о томе како је реаговао када је једном приликом видео више луксузних аутомобила испред Патријаршије, питајућу се чији су. Када је сазнао да су то аутомобили његових владика, патријарх Павле је рекао: “Бог те видео, а чиме би се тек возили да се нису заветовали на скромност?”
Соба патријарха Павла у Патријаршији била је толико скромна да је подсећала на монашку ћелију. Постио је током целе године на води, рибу је јео веома ретко, а месо скоро никада.
На месту патријарха био је скоро две деценије, а био је сведок и ратних дешавања на простору некадашње Југославије. Није правио разлику међу људима, често је понављао да смо сви деца Божја, осуђивао је свако насиље и злочине, без обзира на то ко их је чинио, ком су народу чињени и којој вери. Познато је и да је крајем деведесетих година учествовао у неколико протестних шетњи против Слободана Милошевића.
Многе појединости из његовог световног живота добро су познате свим православним верницима, али оно чему се увек враћамо и оно по чему ћемо га памтити јесу његове мудре мисли и изреке попут ове: „Чувајмо се да не постанемо нељуди”!
У наставку преносимо речи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и његово сећање на Патријарха Павла:
ТАКАВ НАМ ПОДОБАЈЕТ АРХИЈЕРЕЈ
Једини који истински није желео да буде патријарх, изабран је жребом, после деветог круга бирања, лета Господњег 1990. То је био Рашко-призренски епископ, садашњи Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Павле. Могуће да таквог лика Патријарха Српска Црква није имала од времена Патријарха Јефрема (XIV век). И као Епископ, у току тридесет четири године свог Косово-Метохијског крстоносног служења, и као Патријарх Српски, у току ових деветнаест година великих искушења, носио је апостолско бреме Цркве Христове верно, стрпљиво, непоколебиво, истрајно, ненаметљиво, монашки смерно.
На првом месту да кажемо следеће: за све време Епископског и Патријарашког служења, Павле је био и остао веран свом монашком звању: молитвом и постом, телесном и духовном трудољубивошћу, не оптерећивањем собом других, старањем о својим потребама све до прављења сопствених ципела, крпљења мантија, кувања себи. То је чинио у младим годинама, тога се држи и до своје дубоке старости. Наводимо само један пример:
После апостолске посете Аустралији, путовања авионом дугим 22 сата стигавши у Београд, одмах је отишао на Бденије у Саборну цркву. Потом око два сата је поправљао ручно своју дотрајалу мантију, да би ујутру око 6 сати, 14. новембра 2004. године кренуо на тродневни пут у Москву. Све то он је чинио потпуно природно, не мислећи да је то некакав посебан подвиг или изузетна врлина.
Патријарх Павле је човек богослужења и молитве. Такав је био као монах и јеромонах у манастиру, као такав је остао запамћен у Атини за време постдипломских студија, таквог га памте генерације призренских богослова, свештенство, и поверени му народ у Рашко-призренској епархији, такав је остао без прекида и у току свог патријарашког служења. Као Патријарх је том свом свакидашњем молитвеном и богослужбеном животу придодао и свакодневна служења Свете Литургије. Ма где се налазио, а пропутовао је као првојерарх Српске Цркве уздуж и попреко не само нашу земљу него и целу Европу, Америку, Аустралију, до Јерусалима и Свете Горе, Москве и Кијева – он је служио божанствену Литургију. То данас знаде васцели православни свет и шире од њега. Држећи се у своме животу златног правила: Нашеје да урадимо колико можемо, ни мање ни више, оно што ми не можемо – учиниће Господ, Његова Светост, носећи по мери својих моћи Патријарашки крст, као да се тиме трудио да «оно што је оскудно надопуни благодаћу Божијом и непрекидном присношћу са живим Христом», који му је, као његовом небеском покровитељу апостолу Павлу, «моћ дава».
Патријарх Павле ће несумњиво остати запамћен не само по својој практичној богослужбеној и молитвеној нарави него и као врсни богослов и литургичар. Ту подразумевамо не само његово учешће у превођењу Новог Завета и у издавању бројних богослужбених књига него првенствено његово минуциозно научно бављење литургијским питањима, проучаваним у светлости основа православне вере и живљења по Еванђељу. Његова тротомна књига штампана под скромним називом: Да нам буду јаснија нека питања наше вере (Београд 1998), постаће несумњиво незаобилазни приручник будућих поколења за проучавање и упознавање са Литургијским животом Цркве али истовремено и са правилима духовног и моралног живљења у Цркви, сагласно Еванђељу, у светлости савремених човекових потреба и изазова. Проучавајући богослужбену праксу Цркве, као и унутарњих ткања људске душе и њених искушења, још једног свог златног правила: Ријечи да буду благе а докази јаки, – он заиста са научном акривијом и трезвеношћу извлачи доказе и закључке својих проучавања, служећи се једноставним али језгровитим језиком, без било каквих украса и претеривања. Стамен у својим ставовима и опредељењима, патријарх Павле како у свом научном богословском раду, тако и у свакидашњем животу, остао је отворен за дијалог за другог и његову реч, без наметања себе, још мање своје власти и ауторитета.
Ненаметљив, али увек на основу унутарњег опита и искуства – убедљив, Његова Светост је како као беседник тако и као човек свакидашње комуникације било са људима у Цркви, било са светским људима – пастир дијалога и отвореног срца. При томе, углед његовог живота у речи и делу, јесте, био је и остао апостол народа – Павле чије име носи. У свим животним околностима, при свим сусретима, било да се ради о сусретима са обичним људима, било са дипломатама и челницима држава, било са Бутросом Галијем, генералним секретаром УН, било са Патријарсима или академицима – Патријарх Павле користи Еванђелски језик и логику, труди се да пренесе Христову поруку људима. Он не зна за другу дипломатију осим Еванђелске, за други језик осим језика истине и правдољубља. Зато, није чудо што стално понавља речи мајке Јевросиме: «Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога!» Мера његове речи, понашања, односа према другима – јесте стајање још сада и овде, пред лице Истине Страшног суда Божијег. Све што чинимо и говоримо пред живим Богом чинимо и говоримо. Од Њега се не даде ништа сакрити. Држећи се и непрестано сведочећи тај став, наш Патријарх никад никоме не суди, само расуђује; никад не тражи за свој народ више неголи за било који други народ.
Патријарх Павле се у току васцелог свог Епископског служења, посебно свог деветнаестогодишњег Патријарховања, у времену у коме је пало удио његовом народу, оно што «не дај Боже», како он често понавља, «да падне удио било ком другом народу па ни нашим непријатељима» – показао као човек велике бриге и несебичног старања и жртвовања за народ и за све људе добре воље. Као такав остаће запамћен као наследник светог Саве који је помирио завађену браћу, зацеливши ране црквеног раскола у Америци: као Првојерарх помесне Српске Цркве који је уложио велики труд на укрепљењу јединства Светих Божијих Цркава у свету: као човек кога су «болеле ране рода његовог». Све је учинио што је било у његовој моћи да ублажи патње и страдања народа од Косова и Метохије до Книнске Крајине; да призове памети, слози и одговорности пред Богом и историјом челнике народне, с обе стране Дрине у оним страшним временима грађанског рата и насиља међународних моћника и силника над српским народом.
Заиста, у овим преломним, смутним и мрачним временима, временима великих потреса, лутања и несрећа, на домаћем и светском плану, једино што нам се промислом Божјим десило, несумњиво чисто и светло, пуно утехе и наде, што нас утврђује у вери да нас Бог није заборавио – јесте избор за Патријарха и служење на апостолском трону светог Саве Његове Светости Патријарха Павла.
„Српска стварност“
