Nedavni pozivi za stvaranjem bosanskog jezika i gramatike zahtevaju odgovor kakav zaslužuju. Evo, da predstavimo naše stanovište
U novije vreme ono što nikada nije bilo, nije postojalo niti moglo da postoji – traži svoj put u tami liberalnog sveta. Države koje nikada nisu postojale, evo stvorene su, narodi koji nikada nisu postojali, evo tu su pored nas, jezici koji nikada nisu postojali već se upisuju u nove standarde i ustave. A u konzervativnom svetu, gde je međunarodno pravo važilo, gde su se poštovale ugovorene norme kako stvaranja država tako i naroda i jezika, pravo i pravda, toga nije moglo da bude. A mi smo danas daleko i od jednog i od drugog sveta, danas se najviše uvažavaju mišljenja promotivnih marketing agencija i tzv. eksperata raznih struka. Tako su galama, promocije i novac postali sredstvo stvaranja novih država, naroda i jezika.
Tako nastade i „bosanski jezik“! Prikupljeni su potpisi i ustanovljen je novi jezik – bosanski ili bošnjački, svejedno kako je kršten. Država Bosna i Hercegovina to želi. Pošto ne može biti unitarna država jer je sastavljena od tri naroda i tri totalno različite etničke zajednice koje su i teritorijalno trajno podeljene, žele da pokušaju lakšim putem, preko jezika, ali tu se isprečila i struka i pravo i pravda.
Pošto ne postoji američki jezik nego engleski, to ni u Bosni i Hercegovini ne može biti bosanski jezik jer je jezik kojim se govori u BiH lingvistički i po svim pravilima određenim u ovoj oblasti – SRPSKI. Reči i gramatika su srpski! Ono kako se u Bosni govori to može biti samo dijalekat srpskog jezika, a ne poseban jezik.
Jedan od najvećih slavista svih vremena i svih naroda, Vatroslav Jagić, Hrvat ali i profesor mnogih evropskih univerziteta (Odese, Berlina, Petrograda, Beča) i redovan član svih slovenskih akademija nauka, prikazujući jednu povelju Kulina Bana iz 1189, ravno dva veka pre Kosovske bitke, istakao da je tako lepo što se jezika tiče sastavljena, da se mora verovati da su još davno pre njega pisali ćirilicom “a narodnijem jezikom srpskijem”.
Veliki nemački filolog Johan Severin Fater pisao je još 1847. godine da “Mi brojimo u Slavenosrbe: … 2) . Bosance između Drine, Vrbasa, Save, Dalmacije i Balkana. Mnogi su prešli na Islam, ali su ipak najvećim delom sačuvali slovenski jezik i običaje. … Srpski jezik govore svi ovi narodi sa nekim veoma malim otstupanjima u dijalektu…“
Eto samo ova dva izvora, a ima ih na hiljade, govore o korenu srpskog jezika kojim se govori u Bosni i Hercegovini. Ali, i politike jakih zemalja u svoje vreme rade na okupaciji tuđih teritorija pa je tako i Austrougarska došla u Bosnu, anektirala je i proglasila svojom teritorijom. Evo kako je to izgledalo po opisu francuskog publiciste Rene Pinua. Pri prikazivanju Evropske krize prouzrokovane Aneksijom BiH, on citira u ovom pogledu samoga Kalaja, najdužeg upravljača Bosne i Hercegovine (kao zajedničkog ministra finansija Austrougarske, pod kojim su ove dve pokrajine spadale) i piše između ostalog o stanju za vreme okupacije: “Strani putnici, koji su hteli da posete Bosnu bili su… dočekivani sa tako drečećim ljubaznostima, da im nisu puštali da vide ništa drugo nego zvaničnu fasadu administracije kojoj je više bilo stalo do toga da germanizuje zemlju nego da joj obezbedi razvitak. Srpska istorija, srpske tradicije, sve do srpskih pesama, beše zabranjeno; nikad, za vreme otomanskog režima, nije zemlja pretrpela takvo tlačenje. Sve ono što je potsećalo na neke veze stanovnika sa Srbima beše tako strogo proganjano da je g. pl. Kalaj, postavši guvernerom ovih dveju provincija, zabranio svoje sopstveno delo, u kome je nekad bio napisao: ‘U Bosni i Hercegovini, uz tri religije, nema nego jedan narod: srpski’”.
Da. I taj narod je govorio srpskim jezikom. Isto kao i u Crnoj Gori i Hrvatskoj, jezik je bio srpski. Tako, jezik u Bosni i Hercegovini kroz istoriju uglavnom se nazivao srpskim imenom, kako od muslimana tako i od katolika. Zato Vatroslav Jagić, hrvatski filolog i slavista u knjizi „Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga“, narodni jezik u Bosni, Zahumlju, Diokleciji naziva srpskim: „već davna prije Kulina bana počeli pisati ćirilicom, a narodniem jezikom srbskim“.
Srpski jezik i tzv. bosanski jezik, ako ga bude po sili zakona ili drugih nestandardnih kriterijuma, različiti su samo u imenu – sve ostalo je po standardu srpski jezik!
Još prošle godine u BiH je obznanjen novi „pravopis bosanskog jezika“, a ovih dana Ambasada BiH u Vašingtonu izdala je saopštenje na svojoj Fejsbuk stranici da su „pravopis i pismenost sastavni dio bontona, ključni sastojak stila, suština etikecije“. Uz to je dodata veza za preuzimanje besplatne mobilne aplikacije „pravopisa bosanskog jezika“ kako bi bila „pomoć mladima u bih dijaspori“.
Da li u dijaspori ili u Bosni i Hercegovini, taj jezik i taj pravopis su srpski po svim lingvističkim normama. To što ima nekih nijansi, ne utiče na pravosnažnost gore pomenutog postulata. U Americi može postojati „američka kafa“, isto tako i u Bosni može postojati „bosanska kafa“, ali jezik nije američki niti može biti bosanski, već engleski ili srpski. To što su se u Bosni polatinili, takođe ne utiče na postulat.
Dva jezika posebna su samo ako su različita po lingvističkim kriterijumima.
“To nije slučaj sa bosanskim jezikom kada se posmatra u odnosu na srpski jezik, jer i svi bošnjački lingvisti tvrde da su bosanski i srpski jezik različiti samo po imenu”, istakao je direktor Instituta za sprski jezik SANU Sreto Tanasić i dodao da Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima propisuje da se manjinskim jezikom može smatrati samo onaj jezik koji je različit od zvaničnog jezika te države.
Država Srbija je pre nekog vremena dala neznalačkog povoda da se cela ova priča oko bosanskog jezika razvije do ovih visina. Oni su, zarad manjinske zajednice, dozvolili zloupotrebu srpskog jezika baš u vidu davanja prava manjinama da se služe svojim jezikom. To je proizvelo ovakve posledice, pa su to ovako formulisali:
“Naziv bošnjački jezik odgovara nazivu bošnjački narod, dok bi bosanski jezik odgovarao terminu bosanskog naroda, a takav narod ne postoji. Prema tome, u srpskom jeziku jedino je moguće jezik Bošnjaka, koji je varijanta srpskog jezika, zvati ‘bošnjačkim jezikom'”, ukazali su u Odboru za standardizaciju srpskog jezika pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU).
Dakle, posle svega, ne postoji bosanski jezik, ne postoji bošnjački jezik, ne postoji crnogorski jezik, ne postoji hrvatski jezik. Svi oni, kao dijalekti, vode poreklo iz srpskog jezika i nemoguće ih je zvati drugim imenom. Srpski jezik ne izvire iz snage srpskog naroda, nego iz lingvističkih i filoloških pravila koja nisu ustanovili ni Srbi, ni ostali narodi koji su živeli na prostorima gde sada žive. Zato, iako politika i posebno političari žele da ovakvim predstavama dobiju na popularnosti, njihova politička predstava je samo beskrajno zamajavanje naroda.
Osnovni jezik na ovim prostorima je srpski. Tačka. Što bi rekao čuveni pravnik iz davnih vremena Valtazar Bogišić – što se grbo rodi, vreme ne ispravi!
“Srpska stvarnost”
/ Čikago, Ilinoj
