13.02. 2020.
На први поглед може изгледати да је то тежак задатак. Реч је о томе да је Европска унија основана ради укидања политике моћи. Изградила је мир и владавину закона одвајајући тврду моћ од економије, успостављања правила и меке моћи – истиче Ђузеп Борел, високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност у ауторском тексту.
Геополитички потреси, чији смо сведоци, наглашавају колико брзо Европска унија мора наћи сопствени пут у свету којег све чешће карактерише политичка груба сила. Ми, Европљани, морамо кориговати наше менталне мапе како бисмо изградили односе са светом какав јесте, а не са оним који би одговарао нашим жељама.
Ово је свет геостратешке конкуренције у којем су неки лидери спремни да, без трунке сумње, примењују силу и у којем се економски и други инструменти претварају у оружје. Како не бисмо постали губитници у данашњем америчко-кинеском супарништву, морамо поново научити језик моћи и учинити Европу геостратешким актером вишег ранга.
На први поглед може изгледати да је то тежак задатак. Реч је о томе да је Европска унија основана ради укидања политике моћи. Изградила је мир и владавину закона одвајајући тврду моћ од економије, успостављања правила и меке моћи. Претпоставили смо да мултилатералност, отвореност и реципроцитет чине најбољи модел не само за наш континент већ́ и за свет у целини.
Ствари су испале другачије. Нажалост, суочили смо се са много суровијом реалношћу у којој су многи актери спремни да примењују силу да би остварили то што желе. Сваког дана видимо како се економски инструменти, протоци података, технологије и трговинска политика користе за достизање стратешких циљева.
Какве односе Европа може да изгради са таквим новим светом? Многи говоре да спољна политика ЕУ никада неће бити успешна зато што је Европа превише слаба и разједињена. Наравно, тачно је да наш колективни кредибилитет пати ако се државе чланице не слажу у кључним линијама деловања. Понекад се сложимо само у томе да изразимо забринутост, али не и у томе шта ћемо учинити у вези с тим. Уз правило једногласности тешко је достићи сагласност о спорним питањима и увек постоји ризик да дође до политичке парализе. Земље ЕУ морају схватити да коришћење права вета слаби не само Унију већ и њих саме. Не може се говорити о жељи да се повећа улога Европе у свету а истовремено не предузимати никакве напоре у том правцу.
Европа мора да избегава повученост и дисперзију. Повученост значи држати се мишљења да у свету проблема има превише и да су превише далеки да би се Европљани због њих бринули. За заједничку стратешку културу од суштинског је значаја да сви Европљани претње безбедности виде као недељиве. Сматрати да се Либија и Сахел тичу само медитеранских земаља подједнако је апсурдно као и мислити да се безбедност балтичких земаља тиче само Источне Европе.
А дисперзија је жеља да се учествује увек и у свему, изражавањем забринутости, показивањем добре воље, обезбеђивањем хуманитарних фондова или помоћи за обнову, као да великим силама припада право да ломе посуђе, а ЕУ је природни добављач нових тањира. Морамо јасно схватити наше политичке циљеве и пуни спектар наших потенцијала.
Захваљујући трговинској и инвестиционој политици Европе, њеној финансијској моћи, дипломатском присуству, способности да успоставља правила, а такође и ширењу инструмената за безбедност и одбрану, ми имамо пуно полуга за утицај. Проблем Европе није у одсуству снаге. Проблем је одсуству политичке воље да уједини своје снаге с циљем да гарантује њихову кохерентност и максималну ефикасност.
Дипломатија не може бити успешна ако није подржана деловањем. Ако желимо да крхко примирје у Либији потраје, треба да подржимо ембарго на испоруку оружја. Ако желимо да Ирански нуклеарни споразум опстане, морамо да гарантујемо да ће Ирану бити исплативо да се врати пуном поштовању његових услова. Ако желимо да западни Балканци успеју на путу помирења и реформи, морамо понудити процес приступања ЕУ који ће улити поверење и донеети одговарајуће бенефите. Ако желимо мир између Израелаца и Палестинаца морамо се заложити за регулисање засновано на међународном праву на основу преговора и прихваћено од свих страна. Ако не желимо да афрички регион Сахел потоне у безакоње и несигурност, морамо проширити наше ангажовање. У овим и другим областима, државе чланице ЕУ морају испунити своје одговорности.
Осим неопходности да се одговори на кризе у најбижем суседству Европе, постоје још два кључна приоритета.
Прво, ЕУ мора израдити нову, интегрисану стратегију за Африку и заједно са Африком, нашим сестринским континетом. Морамо размишљати широко и користити наша решења у сфери трговине, иновација, климатских промена, сајбер простора, безбедности, инвестиција и миграција како би наша реторика о равноправном партнерству постала опипљива.
Друго, морамо озбиљно приступити изради убедљивих приступа у односима са данашњим глобалним стратешким актерима – САД, Кином и Русијом. Иако се те три земље много разликују, свима је својствено да повезују различите проблеме и практикују политику моћи. Наш одговор мора издиференциран и пун нијанси, али при том морамо бити поштени пред собом и спремни да штитимо вредности и интересе ЕУ као и договорене међународне принципе.
Све то неће бити једноставно и све се не може постићи ове године. Ипак, у политичким биткама може се губити или добијати у зависности од оквира које им задате. Ова година мора бити она у којој ће Европа изнети сопствене геополитичке приступе и тако избећи судбину актера који покушава да пронађе свој идентитет.
„Српска стварност“ / Ђузеп Борел, високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност /
