1. 10. 2020.

Српска православна црква данас прославља Михољдан, празник посвећен Преподобном Киријаку Отшелнику.

Свети Киријак рођен је у Коринту крајем четвртог вијека и за живота је сматран стубом хришћанства и узором монашких врлина.

Читајући Свето писмо веома рано је почео да се диви устројству спасења људског рода, а жеља за духовним животом одвела га је у Јерусалим, гдје је ступио у манастир и добио почетна упутства о монашком животу.

Боравио је у више манастира, посвећен хришћанској вјери и борећи се против јереси.

Предање каже да је био крупан и снажан човјек, иако је цијели живот провео у строгом посту. Пред крај живота боравио је у монашкој породици Светог Харитона, гдје су монаси једном дневно јели и то по заласку сунца.

Преподобног Киријака су монаси поштовали као исцјелитеља и утјешитеља болесних и невољних. Поживио је 109 година и упокојио се 557. године у пустињи, гдје је провео старост и посљедње године живота.

Михољдан се као празник вековима уназад обележава на исти дан (12. октобра по Грегоријанском и новојулијанском календару а 29. септембра по старојулијанском), католици, православни и протестанти широм Европе. По томе је овај датум јединствен међу хришћанима разних конгрегација.

Неко индиректно „оправдање“ за име у православном календару је спомињање освештање базилике Светог Михаила у околини Рима, али је вероватније (оспоравано) тумачење које је дао Вук Стефановић Караџић у свом „Ријечнику“. Српски реформатор је навео да је Михољдан у народу примљен под утицајем католичке цркве (јер Светог архангела Михаила СПЦ слави 20. новембра – Аранђеловдан), која је нарочито имала снажно деловање на Србе који су од Турака избегли у Аустро-Угарску, те да је прећутно и Српска православна црква прихватила овај обичај.

Још по нечему данашњи дан није као други.

За разлику од многих других црквених празника, када се „забрањује ово или оно“, народ каже да на данашњи дан баш треба радити – али не у кући.

Тај обичај потиче из времена када су се почетком октобра обављали последњи пољопривредни радови пред почетак зиме, тако да су све снаге биле упрте у те послове, а они кућански могу да сачекају и зимско време.

Постоји и веровање да се на Михољдан не треба венчавати.

И ово је веровање такође утемељено на томе да сватови не би могли да окупе госте јер су сви заузети другим пословима за припрему за зиму.

У Боки Которској, Михољдан зову још и господски празник, јер су га славиле чувене поморске породице тог краја, а морнари на овај дан никада нису испловљавали на море како не би увредили свеца.

Српски народ верује и да су рођени на овај дан посебно надарени и да ће имати много среће у животу.

Уз Михољдан су везане и велике Задушнице и сви хришћани на сам дан славе или у суботу после ње, одлазе на гробље да упале свеће својим прецима и преминулој родбини.

Према народном веровању, послије Михољдана наступа права јесен, а ако се топли дани наставе, тај период зове се михољско љето.

„Српска стварност“

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here