- 01. 2020.
Управа се огласила ултиматумом у коме поручује да ће продати зграду по “мизерној цени” од 1,5 милиона долара уколико се не прихвати њихов предлог да се Музеј претвори у старачки дом. „Сербиан Тајмс“ недавно је позвао све српске институције да спрече ову добро режирану отимачину
Након дугогодишње опструкције рада Српско америчког музеја “Свети Сава” у Чикагу (познатијег под именом Српска кућа), праћене бројним злоупотребама и махинацијама, Управа на челу са др. Жиком Павловићем повукла је још један потез којим ће ући у историју бешћашћа српске заједнице на овим просторима.
У непотписаном тексту који је изашао у јануарском броју “Балкан Сити магазина”, власника Горана Веселиновића, иначе члана поменуте Управе, а под насловом “Будућност или пропаст”, јавности се ултимативно саопштава да ће “Српска кућа” бити продата испод тржишне цене, за 1,5 милиона долара уколико се до 31.јануара не нађу инвеститори који би финансирали претварање Музеја “Свети Сава” у – старачки дом!
У жељи да све чланове српске заједнице у Чикагу, али и шире, обавестимо о скандалозним намерама изнесеним у чланку који ће, оправдано сумњамо, бити искориштен да да легитимитет будућим закулисним радњама актуелне Управе, а имајући у виду врло мали тираж и домет магазина “Балкан Сити”, преносимо га у целости, уз редакцијске коментаре и опрему…
“Због расправе о будућности зграде на локацији 448 W.Баррy, која траје већ дуже време (да ли је продати или задржати), српска локална јавност је (наравно) опет подељена. Ради коначне одлуке о судбини ове зграде и важне институције, постављамо морално (!) питање, а на Вама је да одлучите. Пред Вас износимо две могућности…”
“ОПЦИЈА 1: Да се зграда САМС-а (Српско амерички музеј “Свети Сава”) прода за тренутно понуђених мизерних 1,5 милиона долара, након пропалих претходних уговора (3,9 и 3,1 милион долара). Последњи купац нам је драстично спустио цену на $1,5 милиона са објашњењем да на овој локацији град не дозвољава изградњу вишеспратнице и да не постоји могућност инвеститорског профита у оквиру првобитно понушене куповне цене. Ми и даље верујемо да овај објекат вреди између 3 и 4 милиона долара, али се тренутно налазимо у немилој ситуацији због изгубљеног времена и неопходне исплате кредита у нардених 90 дана. Уколико не продамо зграду (под хитно) и исплатимо кредит у року од 90 дана, долазимо у ситуацију да нам банка одузме некретнину. С обзиром на претходно речено, нажалост, мораћемо да продамо САМС објекат за само 1,5 милиона долара (испод тржишне вредности), због недостатка времена и немогућности проналажења бољег купца на тржишту.
ОПЦИЈА 2: Ова опција укључује Вас, чланове САМС-а. Да ви постанете део нашег акционарског тима (деоничар) у пројекту великог финансијског потенцијала. на Ваш уложени капитал од $1- $1.000+ добићете могућност да дугорочно зарађујете, а при томе ћемо сачувати наш објекат. Понуђени бизнис план се заснива на промени тренутне намене Музеја у модеран старачки дом са више од 30 стамбених јединица. У пракси, овај тип наменских објеката остварује велики профит и доноси просечно $7.000 месечно по једној стамбеној јединици. Уз овај предлог, припремили смо идејни пројекат уз који би, између осталог, била задржана историјска вредност наше зграде. САМС музеј и културни центар биће пресељен на нову адекватну локацију за обављање културно-уметничких делатности. Оваквим потезом би сачувала зграда за будуће генерације Срба, а ваш уложени капитал и остварени профит могли бисте да искористите за школовање деце или да себи приуштите нешто друго. Већина наших чланова спремна је да подржи Опцију број 2. Међутим, овај озбиљан пројекат захтева улагање много већег капитала и зато је неопходно удруживање наших финансијских средстава.
Рок за решавање овог важног питања је 31.јануар 2020.године. Потенцијалне инвеститоре спремни смо да одмах информишемо и пружимо им неопходну документацију на увид. Уколико не добијемо подршку за решавање претходно представљених дилема кроз избор Опције 2, сматраћемо да јавност (Откуд сад јавност када се обраћају члановима?! -прим. аутора) није заинтересована за решавање судбине наше институције САМС, која подразумева продају зграде испод тржишне вредности.”
ШТА ЈЕ ПИСАЦ ЗАПРАВО ХТЕО ДА КАЖЕ?
Анализирати један овакав логички недоследан, такорећи суманут текст, врло је незахвално, али свакако вреди труда, с обзиром на изузетан значај ове институције/задужбине која датира још из 1952 и која припада, не чланству (које је ова Управа својим марифетлуцима свела на најмањи број откако Српска Кућа постоји) како то покушавају да спочитају анонимни аутори овог текста, већ читавој српској заједници у Чикагу и шире.
Кренимо редом…
ОПЦИЈА 1:
1.) Аутори текста (претпоставимо да је то Управа САМС) нас информишу да им је купац за Музеј понудио “мизерних 1,5 милиона долара”, за разлику од пређашњих “уговора на 3,5 односно 3,1 милиона долара”. Поставља се питање зашто о последњој али и о претходним понудама(?!) јавност нису обавестили раније него то чине сада, панично и у маниру “свршеног чина”?
2.) Даље сазнајемо да ће Музеј морати да се “прода хитно” не би ли се исплатио кредит банци у року од 90 дана. Ова “хитноћа” звучи у најмању руку смешно јер иста Управа већ 8 година гомила банкарске дугове. Притом, већ четири године нису организовали ниједан догађај од чијег би прихода умањили дуг или бар покрили текуће трошкове, што је била и њихова обавеза, у складу са функцијама.
ОПЦИЈА 2.
1.) Уместо да размишља о томе како да дигне на ноге институцију коју је скоро уништила, Управа, која толике године није показала ни “м” од менаџерских способности, одједном креће у “пројекат старачког дома” и за њега тражи инвеститоре. Притом, за разлику од Опције 1, овде наглашава да понуда важи само за чланове Музеја. Логички, следи: А коме се то онда Управа Музеја “Свети Сава” драматичним тоном обраћа у Опцији 1? Српској заједници, рекло би се… Па, зашто онда и њој не понуди да инвестира и помогне “спас Музеја”?
2.) Међу 300.000 Срба, колико се процењује да их има у Чикагу и околини, можда би и могао да се нађе неко да финансира овај пројекат… Али не, Управа то у старту спречава. Она финансијере тражи – и то је оно што одмах упада у очи – искључиво међу 20-так преосталих чланова Музеја (углавном у животној доби између 70-80 година), што је у домену научне фантастике. Звучи као да Управи заправо и није стало да се Музеј спаси, али јој је зато веома важно да нико са стране не дође у прилику да види шта се заиста дешава иза паравана.
3.) Такође, из текста дознајемо да ће Музеј, у случају да се зграда претвори у старачки дом, бити премештен на “нову, адекватну локацију”. Ако Управа нема новаца да исплати следећу рату кредита, одакле новац за измештање Музеја и организовање активности?
4.)Можда од инвеститора, којима је остављен рок најкасније до 31.јануара. Дакле, само 20-так дана ако имамо у виду празнике, да се упознају са пројектом и донесу одлуку. Чему толика журба, ако је претходно речено да би банкарски кредит требало вратити у року од 90 дана?!
5.) Занимљиво да је Управа престанак свих културних активности правдала тешким, “рушевним стањем” у коме се зграда Музеја налази. Како то да је та иста зграда сада безбедна за 30 пензионера са све особљем дома?
На крају баладе, опет у драматичном тону, Управа поручује да, уколико не добије подршку за Опцију 2, сматраће “да ЈАВНОСТ није заинтересована за решавање судбине наше институције”. Каква сад јавност када је опција инвестирања понуђена само члановима Музеја?
Све скупа, врло лицемерно, најблаже речено…
Закључак за крај
Групица трагично неспособних а малверзацијама забрињавајуће склоних људи, окупљена око председника Управе Жике Павловића, судећи по тексту објављеном у “Балкан Сити магазину” (случајно или намерно непрецизном и пуном недоумица и нејасноћа), прешла је на последњу фазу отимачине Музеја “Свети Сава”, задужбине која по завештању њених оснивача, официра Краљеве војске, припада свим Србима са ових простора.
Оно што су одавно прокламовали као свој једини циљ, продају објекта, сада су решили и да реализују. Продаја, сама по себи, и није толики проблем. Али коме и под којим условима јесте…
Следећи добро знани рецепт из буразерских приватизација, прво су се свим силама потрудили да оборе вредност објекта и саме институције. У протеклих неколико година, делом небригом, делом нерадом, делом непристајањем на понуду групе српских грађевинских предузетника да БЕСПЛАТНО изврши поправке и санацију објекта, више него двоструко су оборили вредност некретнине.
Томе је додатно допринела и поплава до које је, како сазнајемо из обавештених извора, дошло пре више месец дана, а после које агенти осигурања и даље проверавају да ли је у питању класичан немар или је инцидент последица “људског фактора”. Занимљиво, баш некако у то време, 31.октобра, са брокерског сајта МЛС, на коме су оглашене све некретнине које се продају у Чикагу, скинут је објекат на локацији 448 W.Баррy. Занимљиво. Зашто је објекат повучен из продаје још пре два месеца ако од његове продаје зависи судбина Музеја, отплаћивање дугова банци…?
ПРЕТЊЕ ПОЛИЦИЈОМ РЕДАКЦИЈИ СЕРБИАН ТИМЕС-а: Весна Нобле, чланица Управе
Док размишљамо о овим нелогичностима, не треба изгубити из вида да је једини овлаштени брокер за продају објекта била Весна Нобле, секретар Музеја и такође члан Управе. Занимљиво је да се г.Нобле за ту обавезу добровољно пријавила и предложила да ради про боно, што је у најмању руку чудно јер је иста особа само коју годину раније узела камату од 10% на позајмицу коју је дала Музеју. Откуд сад одједном да жели да ради за џаба? Мора да постоји нешто у тој позицији што је вредније од 3 или 5% провизије реал-естате агента. Слава? Част? Углед? Хм, чисто сумњамо…
Идемо даље…Након што су први део посла завереници из Управе успешно завршили, сада се прешло на другу фазу. Објављивањем текста у листу члана Управног одбора, тобоже обавештавајући и позивајући јавност да се изјасни о судбини зграде, фингирали су своју законску обавезу, упоредо нудећи инвеститорима пословни дил са роком који озбиљном човеку није довољан да се изјасни о куповини бицикла, камоли о улагању у изградњу старачког дома.
Шта нам то говори?
Наравно да Управа зна да се нико неће одазвати на њихову неозбиљну понуду, јер то је, време ће показати, био део њиховог плана. Плана по коме ће после 31.јануара моћи да продају објекат купцу чије се име још држи у тајности. А који ће се врло вероватно презивати или барем бити блиско везан са особама чија се презимена завршавају на “ић” и који седе у Управи “Српске куће”.
И који ће, живи били па видели, такође бити заинтересован да на истом месту отвори дом за старе. Тиме ће план бити успешно реализован, а српска заједница у Америци ће дефинитивно, за вјек вјекова, изгубити свој једини културни центар.
Апел српској цркви, удружењима, медијима…
Имајући у виду све ово горе наведено, „Сербиан Тајмс“ позива сва српска удружења, медије и појединце, а нарочито Српску православну цркву и нашег поштованог владику Лонгина, да што пре и без одлагања седну за исти сто и заједничким снагама покушајуо да спасу шта се спасти може.
Док не буде касно, док хијене не разграбе плен…
П.С. Након што је пре извесног времена један члан Управног одбора Српско-америчког музеја “Свети Сава” безуспешно покушао да поткупи уредника „Сербиан Тајмс“-а и потписника ових редова, обећањима да ће бити ангажован и плаћен за пројекте Музеја уколико престане да пише о аферама везаним за Српску кућу, један други члан исте Управе је, сазнавши да планирамо наставак фељтона, запретио да ће покушати да угрози правни статус главног уредника „Сербиан Тајмс“-а код америчких власти.
С тим у вези, уредник „Сербиан Тајмс“-а, горепотписани ја, Антоније Ковачевић, овим путем отворено позивам тог члана УО да учини све што може да своје претње и оствари. С друге стране, дотични ће због истих (претњи) бити пријављен надлежним државним органима.
Па, да видимо чија ће дуже да гори…
“Српска стварност“ / Текст: Антоније Ковачевић Фото: Горан Пикула /
