01.04. 2019.
Српски фотограф Никола Олић, који живи у САД, изазвао је последњих година доста пажње необичним радовима које назива „структуралном фотографијом”.
„Као да се бавим сликањем, то је сликарство архитектуром. Само уместо боја и четкица имам архитектуру и град”, каже Олић у интервјуу за ББЦ на српском.
Олић свој рад назива „структурална фотографија”, а радове је до сада објављивао у већини водећих светских медија и часописа. Где год да се налази – без обзира на континент и град – у архитектури и зградама тражи скривене обрасце и облике.
„Деси ми се, без било каквог претеривања и зезања, да кроз апарат гледам у зграду или неку структуру и сам будем збуњен тиме шта видим”, наводи Олић.
„Погледам зграду са два ока, па онда са једним, и самог себе збуним, а стојим са две ноге на земљи”.
Због тога на његовом сајту, када кликнете на фотографију, можете видети кооринате и гугл мапу – путоказ ка месту на којем је он стајао.
„Интересантно ми је то, да и другима објасним где сам био, допада ми се тај дијалог.
„Ено, иди у Лас Вегас, стани ту и ту, гледај лево и видећеш шта сам ја видео.
„Али шта ти видиш?”
на којем најбољи тенисери света играју УС Опен
Текила, герила
Олић има још један назив за свој рад – герила фотографија.
Састојци герила фотографије су „један обичан фотоапарат и десет сати шетања”.
„Када сам почео да се бавим фотографијом купио сам ‘праву камеру’ за 200 долара, али онда схватио да ми са том скупом ДЛСР камером треба један зум, други зум, објектив… Прескупо је то и огромно, може да се поломи, а и не користи ми баш много.
„Био сам чак и мало уплашен због тога – да ми не треба ми ДЛСР камера, чак и да ми смета.
„Нисам богат, нисам де факто ни професионални фотограф, више волим да се само шетам около – треба ми само јак зум, вода, храна и мало кафе.
„То је та герила – пентрам се по гаражама, полиција ме ту и тамо гања, али проводим много времена шетајући се и у томе се нађу интересантне фотогарфије, а не у некој мојој опреми и припреми”.
Image copyrightNikola OlićНатпис на слици „Поломљена зграда” у Даласу која је тако направљена да изгледа другачије са све четири стране
Ко је Никола Олић?
Рођен је 1974. године у Београду, а одрастао на Звездари, код Олимпа
Родитељи су му радили у ЈАТ-у, где му је отац био пилот
Како каже, отац је увек имао фотоапарат у близини, па је и су он и брат одувек доста путовали и фотографисали
У САД је од 1992. године, када је у четвртој години Шесте београдске гимназије отишао на размену
„Требало је да се вратим после годину дана, али сам био регрутован да идем у Босну, у некакав рат, па сам се потрудио да останем у Америци на факултету”, каже Олић
„Дуго нисам могао да се вратим у Србију због ЈНА, али све се нормализовало од 2010. године, па од тада често идем кући”
Живи у Даласу и ради као дизајнер софтвера
Нови Београд
Олић је до сада фотографисао три континената, а неки од градова који су му позирали су Лас Вегас, Чикаго, Токио, Хонг Конг и Барселона.
А постоји ли неко место за које би волео да му буде испред објектива?
„То је заправо питање где бих волео да путујем, а одговор је – било где на овом свету, од Северне Кореје, преко Ирака и Ирана, до Кубе”.
„Доста путујем, пословно и због хобија, а некад само да фотографишем. На пример, у Лас Вегас сам отишао само на 10 сати да фотографишем”.
Ипак, како каже, никада нема притисак да из неког места мора да донесе добре фотографије.
„Не могу да имам тај терет у глави да, ако одем у на седам дана одем у Хонг Конг – морам да имам добре фотке.
„Па лепше фотке имам из једног дана у Денверу, него читаве недеље у Хонг Конгу.
„Једноставно је тако испало – некад одеш на супер места и мислиш да ће бити супер, а не буде”.
„Путујем на најлепши могући начин и стићи ћу где треба да одем”.
„Ево, на Новом Београду бих три месеца без престанка могао да фотографишем”, каже уз осмех.
Љубав
О животу „професионалног фотографа” Олић каже да не размишља.
„Пријало би ми да могу само да путујем и сликам, али имам посао који волим и који ми дозвољава да радим то што волим.
„Нити ме то много кошта, нити ја нешто много зарађујем, али има ме у галеријама и људи купују моје фотографије”.
Ипак, како каже, једно је најбитније.
„Волим фотографију, то ми је просто љубав, да путујем и фотографишем.
„Да ли у томе има кинте – није то циљ, није то поента.
„Једноставно, уживање”.
„Српска стварност“ / Слободан Маричић ББЦ новинар /
