- 12. 2019.
Проф. Ђорђевић један је од најпризнатијих светских стручњака у области урологије и посебно урогениталне хирургије, односно промене пола.
Познати српски и светски уролог, доктор Мирослав Љ. Ђорђевић, редовни је професор Медицинског факултета у Београду, уролог и дечији хирург на Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој, оснивач Београдског центра за реконструктивну урологију, гостујући професор на више светских универзитета, професор на Ицхан универзитету при Моунт Синаи болници у Њујорку, са преко сто педесет публикованих научних радова у водећим стручним часописима, више од 20 књига и поглавља у књигама. Слободно се, без претеривања, може рећи да је др Ђорђевић амбасадор српске медицине у свету.
У интервјуу за „Нову економију“ говори о томе каква је пракса код нас, а каква у свету, како треба радити на себи и стално се усавршавати, зашто одлазе млади лекари, зашто су дугачке листе чекања…Преносимо вам најзанимљивије одговоре чувеног стручњака.
У јавности су пре неколико година покренуте велике контроверзе када је промена пола из здравствених разлога стављена на листу права из обавезног здравственог осигурања, са образложењем да српски здравствени систем има много важнијих ствари.
Какав је ваш коментар као човека због кога пацијенти долазе у Србију и кога позивају да оперише на најбољим светским клиникама?
Увек морамо да рачунамо на такве околности када су неке нове ствари у питању, поготову када оне нису разјашњене до најситнијих детаља. Трансродна популација је изузетно бројна у читавом свету. Развијене земље имају најпрецизније податке који кажу да се трансродна особа рађа једном у 2.000 новорођених.
Дакле, ми у Србији на 60.000 порођаја годишње, колико се обично пријављујемо, имамо 20 до 30 трансродних особа. Е сада, ако упоређујемо наше друштво пре десетак година, када смо започели акцију за побољшање услова живота трансродних особа и сада, то је готово неупоредиво.
У почетку су грађани мислили да РФЗО баца огроман новац како би се испуњавали хирови малог броја људи. Током последње деценије успели смо да ствари појаснимо на много бољи начин и сада могу да кажем да је улагање у транзицију 15 до 20 трансродних особа српске националности око три милиона динара. То, сложићете се, није тако велика сума.
Са друге стране, Србија је постала једна од ретких држава у свету, па чак и ако се гледа најразвијенији део планете, која је препознала и признала право на живот и лечење и овог сегмента друштва. Ја мислим да ми ту не треба да станемо, него да и даље радимо на успостављању равноправности наших грађана и прихватању њих и њихових живота.
Београдски Центар за гениталну хирургију према резултатима и стручности доспео је у сам светски врх у тој захтевној хируршкој грани. Како се дошло до тога и који су то успеси?
Највећи је успех данас да будете препознати на мапи реконструктивне хгирургије у свету. Дугогодишњи мукотрпан рад, не само у операционој сали и у контакту са пацијентом, већ и активно учешће у научном раду, публиковање резултата који морају да буду признати од бордова водећих светских стручних часописа, затим активно учешће на на бројним стручним скуповима, предавања на универзитетима широм света, промоција властитих оперативних техника на састанцима где се операције изводе уживо и многе друге активности довеле су до тога да једна мала група хирурга испод овог имена промовише свој рад и свохју земљу у целом свету.
Оно што посебно истичем, јесте чињеница да смо можда и једини центар у свету који обавља најсложеније операције без обзира на узраст, дакле и код новорођенчади са тешким аномалијама, али и код најстарије популације где одређене болести могу довести до изузетно озтбиљних здравствених проблема. Томе доприноси и наш рад на Универзитетској дечјој клиници, али и у нашем Центру.
Како особе које сте оперисали реагују на психосоцијалном нивоу? Да ли се некада неко покајао због одлуке коју је донео? И шта се тада ради?
То је веома битно поглавље о коме се јако пуно прича у последње време. Ова грана медицине је доживела процват, данас је чак и ствар престижа имати центре за трансродну медицину. Све више се прича о медицинском туризму и ту се помало губи контрола између медицинске биоетике и реалног живота базираног на економским основама. Ми као хирурзи се налазимо у позицији да прихватамо захтеве тих особа и све се чешће дешава да је добра еволуција изостала, те се особе подвргавају тешким оперативним захватима, а да у основи нема потребе за тим. Резултат таквих околности је кајање и за реконструктивног хирурга је велики проблем да ствари врати назад на почетак.
Ми смо први указали на тај проблем у стручном смислу, тако што смо објавили резултате код наших првих седам случајева који су имли погрешну транзицију. Сви они су дошли из добро развијених земаља, где је евалуација очигледно заказала. Ја сам поносан на наш Центар због чињенице да од скоро 700 трансродних особа из Србије и земаља бивше Југославије није било случајева са кајањем. То довољно говори о професионалном приступу нашег тима и традицији дугој скоро 30 година.
Колико Србија, према вашем увиду, уопште прати светске трендове у медицини, а колико заостаје?
Исто као и у економији. Ви као новинари можете то боље да истражите. Све је видљиво и транспарентно. Данас је веома лако видети колико и како свако од нас доприноси развоју и промоцији српске медицине у свету. Много је показатеља и рангирање је веома једноставно.
„Српска стварност“ / Нова Економија /
