- 12. 2018.
Никола Јокић (23) је постао најбољи кошаркаш у тиму Денвер Нагетса и спада у ред најбољих српских кошаркаша Ен-би-еј лиге у Америци. Његовим кошаркашким умећем и бравурама диве се, како његови саиграчи и тренер, тако и публикa која га прати на мечевима у Америци и Србији путем малих екрана. Милош Растовић из Српског народног савеза, најстарије српске организације у Америци, сусрео се са нашим младим кошаркашем у Кливленду, а интервју за “Американски Србобран” настао том приликом, преносимо у целости.
Никола је рођен у граду Сомбору, на северозападу Србије. Познат по књижевницима, песницима и уметницима, Сомбор се прочуо и по добрим спортистима. Један од њих је и Никола Јокић. Као најмлађе дете у породици Јокић, поред старије браће Страхиње и Немање, одрастао је гледајући кошаркашке успехе своје браће. Његова жеља и страст за игром су временом прерасли у животни позив који га је однео у воде професионалне кошарке. Судбина га је одвела да заигра на далеком континенту и постане један од најбољих професионалних кошаркаша Америке.
Никола Јокић и Милош Растовић
И цењен и вољен
Мајкл Мелоун, тренер Денвер Нагетса, сматра да је Никола њихов најбољи играч. Тим Конели, председник клуба за кошаркашке операције, тврди да је Никола не само најбољи играч, већ и заштитни знак клуба, док Вил Бартон, његов саиграч, сматра да је Никола посебан, не само као играч већ и као особа на коју може увек да рачуна. Према Конелију, за Николу је „све споредно изузев играња кошарке и породице. Он само жели да нам помогне да победимо утакмицу и буде са својом девојком и породицом.”
Живећи у Сомбору, у кући поред Николиних деке и баке, гледао сам га како се са својом браћом игра лоптом, не слутећи да ће нам се животни путеве укрстити у Америци. Док сам ја размишљао о филозофским учењима и идејама, Никола је трчао за лоптом. Када сам чуо да ће Денвер Нагетс играти против Каваљероса у Кливленду у држави Охајо 1. новембра ове године, одлучио сам да одем на утакмицу и сретнем се са њим.
Српски народни савез, најстарије српско добротворно друштво које постоји у Америци од 1901. године, организовало је групу од 90 својих чланова који су дошли у Кливленд да дају подршку Николи.
Пре почетка утакмице српске заставе су се вијориле на терену и у гледалишту. Група српских навијача предвођена Српским народним савезом и њеним председником Јованом Мартићем је на терену поздравила публику пред почетак меча што је и водитељ програма огласио на разгласу. Свуда су се могле видети српске заставе и чути српски језик. Српски део публике је дошао са свих страна држава Пенсилваније и Охаја. Публика је поздравила Николу и верно навијала за његов тим.
Након победе Денвер Нагетса, чекао сам стрпљиво у свлачионици да се сретнем са њим. Пришао сам и представио сам му се. Он ме је лепо поздравио и присећао се свега када је долазио код своје деке и баке. Био је веома радознао да чује више о Српском народном савезу и Американском Србобрану, најстарије српске новине које излазе у континуитету од 1906. године.
Када сте гледали своју браћу Немању и Страхињу како играју кошарку, да ли сте слутили да ћете професионално заиграти у Америци?
“Своју браћу сам пратио како играју кошарку још док сам био веома мали. Мајка ми је причала да сам, и као беба са дудом у устима, гледао своју браћу како играју кошарку док су они имали петнаест, шеснаест година. Када су почели озбиљније да играју кошарку, пратили смо их у Вршцу, Београду и Ковину. Цело моје детињство је прошло у кошарци, али никад нисам ни слутио да ћу моћи да достигнем овај ниво кошарке. То је велики успех за мене.”
Када сте дошли у Америку, колико Вам је било тешко да прихватите нови начин живота? Са којим проблемима сте се највише суочавали?
“На све ми је било тешко да се привикнем, почев од културе, језика, хране, другачијих обичаја, па до другачије врсте кошарке, која се овде игра. Свет и друштво су овде потпуно другачији у односу на Србију, где сам играо кошарку и одрастао. Променио сам свој начин живота и неке навике које сам раније имао. Све је апсолутно другачије у односу на Србију.”
Како видите Вашу професионалну будућност и кошаркашки развој у Ен-би-еј (NBA) лиги?
“Желео бих да останем што дуже у Денвер Нагетсу. Свиђа ми се организација клуба. Иако је то једини клуб за који сам играо у Ен-би-еј лиги, показао да је спреман на сваку врсту помоћи. Када сам имао повреду, одмах су реаговали. Главни доктор у Денвер Нагетсу и у болници у Денверу увек ми пруже правовремену помоћ у било којој ситуацији. Увек су на распологању. Не бих имао ништа да им замерим. Волео бих да останем овде што дуже.”
Колико Вам значи подршка породице, родбине и пријатеља у Сомбору?
“Сада сам управо након утакмице добио неколицину порука од најближих. Веома ми је важна подршка породице, родбине и пријатеља. Увек након утакмице добијем поруку подршке од родитеља, браће, девојке, ујака, ујне, целокупне родбине, другара, пријатеља и кумова. Много ми значи када прате мој рад, успех и каријеру, и важно ми је да не пролазим сам кроз све у својој професионалној каријери.”
Шта је најлепши део живота Ен-би-еј играча када не игра кошарку?
“Живот Ен-би-еј играча је досадан када је кошаркашка сезона. Када је сезона, онда сам у сталном тренингу, увек морам да се припремам за утакмицу, да се наспавам, да једем, а ту су и стална путовања. Када имам одмор и када није сезона, одем кући у Сомбор да уживам и да надокнадим све што сам изгубио у кошаркашкој сезони.”
Колико је важно давати подршку младима да се баве спортом?
“Млади треба да се баве спортом. Није важно да ли је то кошарка или неки други спорт. Спорт ће их одвући од ствари које им нису потребне у животу. Одлажењем на тренинг, деца могу повући своје другаре са собом. Ја се сада дружим са момцима са којима сам тренирао кошарку у Сомбору. Кошарка не даје само успех. Или, боље рећи она најмање даје успех, а највише даје оно што је важно за живот – пријатељство, дружење…”
На крају интервјуа, поклонио сам му књигу Српски народни савез – првих сто година, мајицу Српског народног савеза и примерак Американског Србобрана, што је Никола са одушевљењем прихватио.
„Српска стварност“
