- 06. 2020.
Не тражимо помиловање, већ одговорност оних који су Десанку Максимовић прогласили „нижеразредном“ у нашим школама и тиме потврдили да је била далековида када је рекла: „…А ви ћете сутра и мени рећи: Тамо се, Десанка!“ И, ево, дошло је то незамисливо сутра, стоји у саопштењу Удружења књижевника Србије.
‘Тражим помиловање’ је међу најбољим песничким књигама на српском језику, а теме су и модерне и универзалне – свевремене у актуелности и ванвремене у трајању, али чини се да смета што се у њима пева језиком српског народа и о његовој историји у потпуно савременом кључу који смета само онима којима је циљ гушење српског идентитета и књижевног наслеђа.
Овај чин је и увреда за наше ученике и њихове професоре, али и саму Десанку, када се тврди да се „ванвременост Десанке Максимовић не уклапа у поетичке оквире епохе, те да постоји бојазан да би и ученици погрешили у вредновању њене поезије, умањујући њен значај“. Који ауторитети су то утврдили и о којој епоси говоре? И зашто се сумња у стручност наших професора и наставника књижевности, као и ниво зрелости и свести наших младих?
Удружење књижевника Србије има обавезу да постави ова питања и захтеве, јер без његових чланова, преминулих и живих, незамисливо је говорити о српској књижевности и њеном доприносу развоју просвете у Србији.
Не само да не тражимо помиловање, већ одговор(ност) надлежних, будући да је ово незамислив чин рушења националног и историјског идентитета српског народа управо тамо где он треба да се обликује – у школама”, стоји у саопштењу Удружења.
„Српска стварност“
