- 08. 2019.
Водитељ радијске емисије “Време спорта и разоноде” и аутор текстова за познате песме као што су “Љубав је само реч”, “Одисеја”, “Кад бих знао да је сама”, “Поздравите мога тату” Светислав Вуковић преминуо је у 83. години. За новинарски и водитељски рад освојио је многа признања.
Светислав Вуковић је рођен 3. фебруара 1936. године у Штитарици код Мојковца. Правни факултет у Београду уписао 1955. године на коме је и апсолвирао. Првог новембра 1961. године, постављен је за спикера Радио Београда. Желећи да се огледа у радио изразу и ван спикерског посла, првог јануара 1975. године добија звање новинара-водитеља и води и пише сценарио за једну у то време од најслушанијих емисија на радију уопште “Сунце, море, бит и хит”. Поред “Минимакса”, “Пријатеља звезда” и “Дежурног студија” био је то један оних забавних програма средином седамдесетих који су учинили прекретницу у тој врсти радио програма. Од средине осамдесетих година поред емисије “Време спорта и разоноде” уређује и води и низ других емисија.
Током свог четрдесетогодишњег рада опробао се у разним жанровима радио израза од спикера, преко извештача, репортера-водитеља, па до уредника емисија.
Први наступи на београдској телевизији датирају још од 1961. године. Познат је и по серијама “Сећаш ли се оног сата”, “Сабори у Србији”, “Чаша воде са извора”. На телевизији је водио или преносио и концерте озбиљне, забавне и народне музике, као и емисије и директне преносе значајних државних празника и историјских датума.
Заступљен је са неколико песама у “Антологији црногорског пјесништва за дјецу”, Антологији “Ризница српског песништва за децу”, Антологији “Најлепше љубавне песме написане на српском језику” и Антологији светске дечије поезије “Плави зец”. Са десет песама заступљен је и у Антологији “Љубав је само реч” (по његовој чувеној песми), у којој су најлепше љубавне песме компоноване од стране најпознатијих југословенских аутора ове врсте музике.
Од 1965. године па до данас написао је готово хиљаду текстова за разне музичке жанрове: сериозне, забавне, староградске, дечје, народне музике. Освајао је је награде и признања на фестивалима у Београду, Загребу, Опатији, Љубљани, Скопљу, Приштини, Новом Саду, Будви.
Добитник је многих награда и признања за новинарски и водитељски рад. Награда за животно дело Радио-телевизије Србије припала му је 1999. године, а 2000. године је био најбољи водитељ РТС-а. Пензионисан је 2000. године, после 43 године проведене у РТС-у. Време сахране биће накнадно објављено.
„Српска стварност“
